Kako je nastao „Montevideo”

Više puta sam objasnio, ali uz drugo izdanje moje knjige za one koji sada otkrivaju bajku o Montevideu ponoviću kako sam došao na ideju da napišem ovu priču. Jedne februarske večeri 2007. u Moskvi, u kojoj sam tada živeo, na nekom satelitskom programu video sam američki film „Igra njihovog života”, posvećen učešću američke fudbalske reprezentacije na Svetskom prvenstvu 1950. u Brazilu. Amerikanci su tada napravili najveću senzaciju turnira, pobedili su Englesku sa 1:0, i samo od te jedne pobede, koja im je donela samo trenutnu slavu, napravili lep film. Dok sam to gledao sinulo mi je:

– Ako su Amerikanci od jedne utakmice napravili film, zašto mi od našeg istorijskog puta i učešća na Prvom svetskom prvenstvu u Montevideu 1930. ne bismo uradili nešto slično ?

Ja sam priču o Montevideu znao od malena od oca koji je kao dečak zapamtio podvig u Urugvaju, ali za pisanje knjige o tome trebalo je mnogo više od ideje i dobre volje. Možda će izgledati neskromno, ali od prvog trenutka imao sam pred očima ekranizaciju priče. Čak sam hteo da pišem scenario, ali me je moj prijatelj i kolega Zvonko Šimunec, kome sam na jednom ručku u Atini izložio ideju, lako ubedio da će biti bolje da ja u bilo kojoj formi napišem priču a da scenario ostavim profesionalcima. Tako je i bilo.

Počeo sam od autobiografske knjige dr Mihaila Andrejevića „Dugo putovanje kroz fudbal i medicinu”, ali tamo je bilo svega nekoliko stranica o Montevideu. Našao sam još ponešto u nekim knjigama, ali odahnuo sam tek kada sam zaronio u arhiv predratne „Politike”. Pregledao sam sve brojeve od kraja 1929. a do početka septembra 1930. Paralelno sa fudbalskim zbivanjima u zemlji otkrivao sam mnogo zanimljivih događaja iz ondašnjeg Beograda, kraljevine Jugoslavije, Evrope i sveta. Čitao sam da je ideja o Evropskoj uniji rođena još 20-tih godina prošlog veka, video da je na konferenciji u Berlinu o ideji Panevropske unije jedan od svega nekoliko govornika bio predstavnik Srbije Momčilo Ninčić, prosto „gutao” tekstove Predraga Milojevića, dopisnika „Politike” iz Berlina, koji je još tada prepoznao šta se sprema u Nemačkoj, saznao da je Jugoslavija tih dana pristupila Međunarodnom sudu pravde u Hagu, našao da je vlada povukla koncesiju jer inostrani izvođač radova nije ispunio obaveze iz ugovora o izgradnji mosta preko Save koji bi spojio Beograd i Zemun, ispratio smrt jednog i izbor drugog patrijarha. Zvuči vam poznato?

O putu i takmičenju u Montevideu glavni izvor bio je Bora Jovanović, specijalni izveštač „Politike”. Borina dragocena svedočanstva sa lica mesta bila su praktično jedina jer je neverovatno koliko malo podataka ima o tom događaju. Naoružan onim što sam uspeo da iskopam, uz malo mašte, bacio sam se na pisanje a producentska kuća „Intermedianetvork” prepoznala je ideju i upustila se u projekt koji je probudio naš ponos učinivši da se iz bioskopa izlazi sa osmehom. Biću srećan ako sa istim osećanjem čitaoci moje knjige zatvaraju njenu poslednju stranicu.