Како је настао „Монтевидео”

Више пута сам објаснио, али уз друго издање моје књиге за оне који сада откривају бајку о Монтевидеу поновићу како сам дошао на идеју да напишем ову причу. Једне фебруарске вечери 2007. у Москви, у којој сам тада живео, на неком сателитском програму видео сам амерички филм „Игра њиховог живота”, посвећен учешћу америчке фудбалске репрезентације на Светском првенству 1950. у Бразилу. Американци су тада направили највећу сензацију турнира, победили су Енглеску са 1:0, и само од те једне победе, која им је донела само тренутну славу, направили леп филм. Док сам то гледао синуло ми је:

– Ако су Американци од једне утакмице направили филм, зашто ми од нашег историјског пута и учешћа на Првом светском првенству у Монтевидеу 1930. не бисмо урадили нешто слично ?

Ја сам причу о Монтевидеу знао од малена од оца који је као дечак запамтио подвиг у Уругвају, али за писање књиге о томе требало је много више од идеје и добре воље. Можда ће изгледати нескромно, али од првог тренутка имао сам пред очима екранизацију приче. Чак сам хтео да пишем сценарио, али ме је мој пријатељ и колега Звонко Шимунец, коме сам на једном ручку у Атини изложио идеју, лако убедио да ће бити боље да ја у било којој форми напишем причу а да сценарио оставим професионалцима. Тако је и било.

Почео сам од аутобиографске књиге др Михаила Андрејевића „Дуго путовање кроз фудбал и медицину”, али тамо је било свега неколико страница о Монтевидеу. Нашао сам још понешто у неким књигама, али одахнуо сам тек када сам заронио у архив предратне „Политике”. Прегледао сам све бројеве од краја 1929. а до почетка септембра 1930. Паралелно са фудбалским збивањима у земљи откривао сам много занимљивих догађаја из ондашњег Београда, краљевине Југославије, Европе и света. Читао сам да је идеја о Европској унији рођена још 20-тих година прошлог века, видео да је на конференцији у Берлину о идеји Паневропске уније један од свега неколико говорника био представник Србије Момчило Нинчић, просто „гутао” текстове Предрага Милојевића, дописника „Политике” из Берлина, који је још тада препознао шта се спрема у Немачкој, сазнао да је Југославија тих дана приступила Међународном суду правде у Хагу, нашао да је влада повукла концесију јер инострани извођач радова није испунио обавезе из уговора о изградњи моста преко Саве који би спојио Београд и Земун, испратио смрт једног и избор другог патријарха. Звучи вам познато?

О путу и такмичењу у Монтевидеу главни извор био је Бора Јовановић, специјални извештач „Политике”. Борина драгоцена сведочанства са лица места била су практично једина јер је невероватно колико мало података има о том догађају. Наоружан оним што сам успео да ископам, уз мало маште, бацио сам се на писање а продуцентска кућа „Интермедианетворк” препознала је идеју и упустила се у пројект који је пробудио наш понос учинивши да се из биоскопа излази са осмехом. Бићу срећан ако са истим осећањем читаоци моје књиге затварају њену последњу страницу.