Ubijanje demokratije

Već skoro pola veka široko je prihvaćeno shvatanje da bez prosperitetne srednje klase nema demokratije. Mnogi veruju i da je srednja klasa na Zapadu postala „lepak društva”, garant političke stabilnosti i razvoja. Neočekivane nedaće sa kojima se poslednjih godina sve ozbiljnije suočavaju ljudi koji ne žive „od prvog do prvog” i koji su navikli na razne sitne, pa i malo krupnije luksuze, izazvale su zabrinutost čak i među apologetama neoliberalizma.

Fransis Fukujama tako tvrdi da najveću pretnju liberalnoj demokratiji predstavlja erozija srednje klase – polarizacija zapadnih društava na jedan odsto superbogatih i rastuću masu sve siromašnijih i obespravljenih ljudi koji žive u stalnom strahu od gubitka posla. Ali u drugim delovima sveta ovaj odnos je složeniji nego što izgleda iz američke perspektive. U mnogim nezapadnim društvima srednja klasa je postala jedan od najvećih neprijatelja izborne demokratije.

Počelo je u Venecueli, gde je Ugo Čavez 2002. godine uspeo da preživi antidemokratsku pobunu podržanu od urbane srednje klase i stare ultrakonzervativne elite. Sličnih pokušaja je kasnije bilo u Boliviji i Paragvaju – demokratski izabrani predsednik koji je pokušao da popravi položaj siromašnih sunarodnika srušen je s vlasti 2012. godine.

Do kulminacije je došlo prošle godine. „Bes srednje klase” ozbiljno je uzdrmao ili doveo do rušenja demokratski izabranih vlasti u Turskoj, Egiptu, Tajlandu i Ukrajini, gde se ubrzo pokazalo da podele nisu samo samo verske i jezičke, kako su izveštači iz Kijeva tvrdili prvih dana.

Samopravedna, beskompromisna i spremna na nasilje, urbana srednja klasa u ovim zemljama priziva intervenciju ideološki bliskih centara moći koji su „neukaljani” učestvovanjem na izborima na kojima je odlučujuću ulogu dobila sirotinja.

Tako demonstranti u Tajlandu očekuju da stara monarhistička elita dovrši njihovu borbu i otme demokratiju iz ruku „neobrazovanih”. U Turskoj, kao i nedavno u Egiptu, ovu ulogu treba da odigra vojska, dok u Ukrajini, gde je situacija najsloženija, nezadovoljnici računaju na greške vlasti, „meku moć” Evropske unije i duge rusofobične prste jedine supersile.

U sve četiri prestonice nestrpljive neprijatelje demokratije vodi isto shvatanje – što gore, to bolje. Iznurujuća paraliza ekonomije i svakodnevnog života shvaćena je kao prečica ka suspendovanju ili pretvaranju krhke demokratije u karikaturu.

U Kairu je demokratski izabrani predsednik, prvi u istoriji Egipta, oteran kao „autoritaran” posle samo dvanaest meseci vladavine uz ekstatične izlive podrške iz redova urbane srednje klase. Za demonstrante u Bangkoku glasači vladajuće partije su „necivilizovani” provincijalci, a politika vlasti koja vodi računa o marginalizovanim stanovnicima ruralnog i mnogo siromašnijeg severa zemlje predstavlja „kupovinu glasova” i „populizam”.

Odanost srednje klase demokratskim principima precenjivana je i pre prošlogodišnjeg antidemokratskog talasa. Većina novinara uticajnih globalnih medija koji su izveštavali o „arapskom proleću” nije govorila arapski. Njihovi izvori i sagovornici bili su skoro isključivo elokventni predstavnici srednje klase koji govore engleski i imaju pristup društvenim mrežama. To je doprinelo stvaranju utiska da je prosperitetna urbana populacija imala odlučujuću ulogu u rušenju korumpiranih autokrata. U stvarnosti, ključnu ulogu su imali nezaposleni i sirotinja. Iz njihovih redova dolazi i Muhamed Buazizi – suvonjavi prodavac povrća koji je pokrenuo neočekivane promene. One su otvorile vrata demokratskim izborima na kojima su pobedili političari koji su vodili računa o interesima, stavovima i aspiracijama marginalizovanih slojeva, velikih gubitnika u neoliberalizaciji arapskih društava.

Ipak, u priči o obesmišljavanju i otimanju demokratije nije nevina ni neuporedivo brojnija zapadna srednja klasa. Ona je na izborima – prvo u Velikoj Britaniji, a zatim i u drugim zemljama – dokrajčila socijalističku i socijaldemokratsku alternativu koja je bila uzdrmana propašću sovjetskog modela. Toni Bler je postao premijer tek pošto je obećao da će, praktično, sprovoditi politiku Margaret Tačer, jedne od najvećih ikona neoliberalizma.

Dok njihovi statusni „blizanci” na istoku ne žele glasanje, zapadna srednja glasa nalazi sve manje razloga da izađe na birališta. Mnogi su zaključili da je svejedno za koga glasaju – svi programi i kandidati su postali isti. Nekako kao da smo ostali bez demokratije. Jedna srednja klasa je ne želi, druga više ne mari za nju. Ostaje da vidimo šta će biti s prosperitetom.

Fakultet za medije i komunikacije