Убијање демократије

Већ скоро пола века широко је прихваћено схватање да без просперитетне средње класе нема демократије. Многи верују и да је средња класа на Западу постала „лепак друштва”, гарант политичке стабилности и развоја. Неочекиване недаће са којима се последњих година све озбиљније суочавају људи који не живе „од првог до првог” и који су навикли на разне ситне, па и мало крупније луксузе, изазвале су забринутост чак и међу апологетама неолиберализма.

Франсис Фукујама тако тврди да највећу претњу либералној демократији представља ерозија средње класе – поларизација западних друштава на један одсто супербогатих и растућу масу све сиромашнијих и обесправљених људи који живе у сталном страху од губитка посла. Али у другим деловима света овај однос је сложенији него што изгледа из америчке перспективе. У многим незападним друштвима средња класа је постала један од највећих непријатеља изборне демократије.

Почело је у Венецуели, где је Уго Чавез 2002. године успео да преживи антидемократску побуну подржану од урбане средње класе и старе ултраконзервативне елите. Сличних покушаја је касније било у Боливији и Парагвају – демократски изабрани председник који је покушао да поправи положај сиромашних сународника срушен је с власти 2012. године.

До кулминације је дошло прошле године. „Бес средње класе” озбиљно је уздрмао или довео до рушења демократски изабраних власти у Турској, Египту, Тајланду и Украјини, где се убрзо показало да поделе нису само само верске и језичке, како су извештачи из Кијева тврдили првих дана.

Самоправедна, бескомпромисна и спремна на насиље, урбана средња класа у овим земљама призива интервенцију идеолошки блиских центара моћи који су „неукаљани” учествовањем на изборима на којима је одлучујућу улогу добила сиротиња.

Тако демонстранти у Тајланду очекују да стара монархистичка елита доврши њихову борбу и отме демократију из руку „необразованих”. У Турској, као и недавно у Египту, ову улогу треба да одигра војска, док у Украјини, где је ситуација најсложенија, незадовољници рачунају на грешке власти, „меку моћ” Европске уније и дуге русофобичне прсте једине суперсиле.

У све четири престонице нестрпљиве непријатеље демократије води исто схватање – што горе, то боље. Изнурујућа парализа економије и свакодневног живота схваћена је као пречица ка суспендовању или претварању крхке демократије у карикатуру.

У Каиру је демократски изабрани председник, први у историји Египта, отеран као „ауторитаран” после само дванаест месеци владaвине уз екстатичне изливе подршке из редова урбане средње класе. За демонстранте у Бангкоку гласачи владајуће партије су „нецивилизовани” провинцијалци, а политика власти која води рачуна о маргинализованим становницима руралног и много сиромашнијег севера земље представља „куповину гласова” и „популизам”.

Оданост средње класе демократским принципима прецењивана је и пре прошлогодишњег антидемократског таласа. Већина новинара утицајних глобалних медија који су извештавали о „арапском пролећу” није говорила арапски. Њихови извори и саговорници били су скоро искључиво елоквентни представници средње класе који говоре енглески и имају приступ друштвеним мрежама. То је допринело стварању утиска да је просперитетна урбана популација имала одлучујућу улогу у рушењу корумпираних аутократа. У стварности, кључну улогу су имали незапослени и сиротиња. Из њихових редова долази и Мухамед Буазизи – сувоњави продавац поврћа који је покренуо неочекиване промене. Оне су отвориле врата демократским изборима на којима су победили политичари који су водили рачуна о интересима, ставовима и аспирацијама маргинализованих слојева, великих губитника у неолиберализацији арапских друштава.

Ипак, у причи о обесмишљавању и отимању демократије није невина ни неупоредиво бројнија западна средња класа. Она је на изборима – прво у Великој Британији, а затим и у другим земљама – докрајчила социјалистичку и социјалдемократску алтернативу која је била уздрмана пропашћу совјетског модела. Тони Блер је постао премијер тек пошто је обећао да ће, практично, спроводити политику Маргарет Тачер, једне од највећих икона неолиберализма.

Док њихови статусни „близанци” на истоку не желе гласање, западна средња гласа налази све мање разлога да изађе на биралишта. Многи су закључили да је свеједно за кога гласају – сви програми и кандидати су постали исти. Некако као да смо остали без демократије. Једна средња класа је не жели, друга више не мари за њу. Остаје да видимо шта ће бити с просперитетом.

Факултет за медије и комуникације