Evropski standardi na balkanski način

Ovog časa na desetine hiljada računovođa i šefova računovodstava u skoro 400.000 pravnih lica – preduzeća (velikih, srednjih, malih i mikro) i preduzetnika sklapa lanjske poslovne knjige i priprema godišnje izveštaje o svom finansijskom poslovanju.

To je, tvrdi dr Pero Škobić, generalni sekretar Saveza računovođa i revizora Srbije, oduvek bio izuzetno veliki i odgovoran posao za celu tu struku, ali i društvo kome je, do pre petnaestak godina, bilo veoma stalo da sazna s kakvim je rezultatima poslovala privreda. Danas?

„Piši i popunjavaj onako kako ti gazda kaže”, oporo kaže naš sagovornik. Na naš upitan pogled, nije li možda neslana šala u pitanju, Škobić dodaje: „ Ne. Ne šalim se. Danas završne račune, koje Agenciji za privredne registre treba da preda do 28. februara, može da radi svako. Uopšte ne mora da bude školovani računovođa niti da za to ima profesionalno zvanje i znanje i da ima bilo kakav dokaz o tome. Pošto im ne treba struka i nauka ti ljudi su oslobođeni i od bilo kakve odgovornosti za ono što u formulare upišu i na kraju se i ne potpišu. I što bi za sve to bili odgovorni kada te finansijske izveštaje niko ne kontroliše”, opet će Škobić.

Zar taj posao, sada ozbiljno pitamo, nije ipak Zakonom o računovodstvu regulisan i u njemu, koliko je poznato, postoje neke norme, pa i sankcije, jer je, ipak, reč o ozbiljnom poslu. Škobić na naša pitanje odgovara svojim pitanjem:

„A ko je u Srbiji odgovarao zbog netačnih finansijskih izveštaja? Ko? Niko. I neće”, nastavlja Škobić i dodaje da „mi Međunarodne računovodstvene standarde, koje smo uzeli kao svoje, primenjujemo na svoj, balkanski način”.

Zato nam se, upozorava, i dešavaju lomovi u bankama, visoki gubici u javnim i državnim preduzećima, ogromna poreska i međusobna dugovanja... Ogrezli smo u bezakonju i svakojakoj finansijskoj nedisciplini.

„Čudimo se što niko ne veruje našim finansijskim i izveštajima revizora. Čemu čuđenje? Nama zakone i prateće propise, pogotovo pravilnike za njihovu primenu, pišu i pripremaju ljudi koji nikada nisu sastavili nijedan završni račun. Struka se već deceniju i po ništa ne pita. Caruju interesi malih grupa ljudi i veoma uticajnih konsultantskih kuća kojima idu u račun što komplikovanija pravila, jer ona iziskuju dodatna tumačenja i troškove”, uverava nas čelni čovek Saveza računovođa i revizora Srbije, člana Međunarodne i Evropske federacije računovođa, koji po Međunarodnim standardima edukuje profesionalne računovođe koji se priznaju u svetu i u našoj privredi, ali ih osporavaju činovnici Ministarstva finansija.

Krunski dokaz mu je upravo ono što se sada dešava. „Voleo bih da mi stručnjaci, autori propisa objasne zbog čega su u takozvanom bilansu stanja svih pravnih lica predvideli čak 156 a Međunarodni standardi zahtevaju 31. stavku.

Za bilans uspeha MRS traži 30, a mi i naša balkanska pravila čak 92 stavke. Kao što vidite računovođama se nameću višestruko veći poslovi bez razloga izuzev ako to nije za potrebe naknadnih analiza konsultanata”.

„Po čemu smo mi to specifičniji od MRS, Evrope i njene 34. direktive pa sve radimo i pišemo mimo tih pravila. Odgovora nema, ali će te ’umotvorine’ naših stručnjaka cela privreda, preduzetnici i druga pravna lica platiti ’miliona evra’. Kome? Velikim konsultantskim kućama”, tvrdi Škobić i dodaje da su se na nedavnom stručnom skupu predstavnici jedne od svetskih finansijskih institucija krstili i levom i desnom rukom šta smo uradili sa Međunarodnom profesionalnom regulativom i računovodstvenom strukom i to uz njihovu nenamernu podršku.

Dokle ide komercijalizacija jednog posla, koji bi trebalo da ima duboku ne samo ekonomsku, već i informativnu stranu zbog svega onog što se dešava u našoj privredi, kazuje i činjenica da svaka, pa i najmanja promena u pratećim propisima, kao što je, recimo, takozvani kontni okvir ili neki novi termin, na primer, „prebacivanje bivše grupe 03 u grupu 04” ili korišćenje termina „nematerijalna imovina” umesto termina „nematerijalna ulaganja”, zahteva, tvrdi naš sagovornik i promenu računovodstvenog softvera.

Pravljenje završnih računa nije više „pešačka” disciplina. Olovka je izbačena iz upotrebe. Papir takođe. Na sceni su kompjuteri i raznovrsni računarski alati, a svaka promena u tom alatu, softveru, iziskuje trošak od nekoliko stotina do dve hiljade evra.

„Izmislili su i poseban Kontni okvir za druga pravna lica bez ikakve potrebe, a to će mnogo koštati više od 32.000 entiteta, ako i ovaj pravilnik bude objavljen. Za sada još uvek nije.”

Pa, ko je tu na gubitku?

Najviše država. Nema ko drugi, tvrdi Škobić. Pošto različitim računovodstvenim i knjigovodstvenim gimnastikama preduzeća mogu da prikažu u svojim poslovnim knjigama manje prihode, a velike troškove – nema dobiti i država ostaje bez poreza. Ako im je zbog dobre „kreditne istorije” i zajma kod banke potreban dobar rezultat – imaće ga. Sve se, kaže na kraju razgovora Škobić, može izbeći donošenjem novog zakona o računovodstvu, naravno i reviziji, ali po pravilima struke i nauke, a ne za lobiste u sprezi sa liderima pojedinih političkih partija koje su bile na vlasti.

(Ne)tačan zbir pogrešnih podataka

Nekada je, podseća Škobić, čuvena Služba društvenog knjigovodstva primala završne račune preduzeća, obrađivala ih, ali i kontrolisala. Šefovi računovodstva i finansijski direktori preduzeća, kaže, i bukvalno su se tresli od straha kada su im u kontrolu dolazili kontrolori SDK. Ljudi su u zatvor išli zbog falsifikovanja završnih računa. Znao se red.

Nekome je bilo u interesu da tu službu ukine, a s njom i svaku kontrolu, ne samo završnih računa, već finansijskih i drugih tokova. Tako nam se sada događa da preduzeća mogu da ne plaćaju zarade radnicima, poreze i doprinose državi, da međusobno duguju silne pare...

Danas umesto SDK završni računi se dostavljaju APR. Ta agencija ih obrađuje, ali dobijeni podaci nemaju gotovo nikakvu praktičnu korist, jer su, nažalost, (ne)tačan zbir pogrešnih podataka za samozavaravanje.