„Udar” na dejtonsku Bosnu

Gradovi u bošnjačko-hrvatskom delu Bosne i Hercegovine ovih dana ponovo liče na one ratne. Za paljenje vladinih zgrada, automobila, šut i kamenje po ulicama ovog puta niko ne može da optuži Srbe, ali zato u Republici Srpskoj raste zabrinutost da su Srbi i „demontiranje” Republike Srpske među važnim ciljevima ovih događanja.

S druge strane, i Srbija se u skoroj prošlosti opekla u sličnim situacijama naizgled spontanih protesta i nemira, pa je ovdašnja javnost veoma sumnjičava u pogledu njihovih krajnjih dometa i ciljeva. Ovde se posebno pamte 17. mart 2004. godine i „spontano” albansko paljenje crkava i srpske imovine koje se završilo progonom Srba. Zapadni faktor je nemire iskoristio da ukine politiku „standardi pre statusa” i da ubrza korake ka nezavisnosti Kosova.

Ovog puta je već drugog dana protesta postalo jasno da „bosansko proleće”, ne samo po nazivu protesta („Udar”, baš kao i stranka ukrajinskog opozicionog lidera Vitalija Klička) i simbolu pesnice, nego i po ulozi zapadnih zemalja, podseća na pokušaj smene vlasti u Ukrajini. Kako to ide na delu, pre nekoliko dana javnost je saznala iz prisluškivanih razgovora pomoćnice državnog sekretara SAD Viktorije Nuland i američkog ambasadora u Kijevu Džefrija Pjata. Osim što su vulgarno vređali EU zbog nesposobnosti da utiče na događaje u Ukrajini, pravili su planove za sastav vlasti u Kijevu posle Janukoviča.

Republika Srpska se suočava s pokušajima revizije Dejtonskog sporazuma već 15-ak godina, a najnovija je zebnja da bi protesti sa zahtevima za ukidanjem entiteta i kantona bili prečica do tog cilja.

Već drugog dana organizatori protesta su na društvenoj mreži Fejsbuk pozvali na ukidanje „rezervata” i „genocidne tvorevine” Republike Srpske, kritikujući bošnjačke političare što nisu ništa uradili po tom pitanju.

Juče je i bivši hrvatski predsednik Stjepan Mesić jasno rekao da je Dejtonski sporazum ključna prepreka na putu pretvaranja BiH u funkcionalnu državu i da Dejtonski sporazum i „neprirodni entiteti koje je on stvorio” ne mogu više biti dogma u kojoj se „posebno jedan entitet pretvarao u paradržavu”.

Istog dana u intervjuu „Glasu Amerike” iz Vašingtona premijer Ivica Dačić je upozorio da je očigledno da u BiH nije u pitanju samo socijalna kategorija protesta, nego da su ispostavljeni i politički zahtevi koji idu ka uvođenju sistema „jedan čovek jedan glas”, što direktno vodi ka ukidanju entiteta, prava naroda u BiH i otvara ceo jedan začarani krug zbog koga je i vođen rat. Dačić je u kontekstu stvaranja incidentnih situacija i mogućnosti da jedna varnica ponovo upali plamen konflikta govorio i o Kosovu i Metohiji, hapšenju Olivera Ivanovića, nameri da se Euleksu smanji mandat bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN.

Strani mediji i analitičari su već pisali kako paraliza političkog i ekonomskog života ujedinjuje tri naroda u BiH (u Jajcu su demonstranti povezali tri nacionalne zastave, valjda s namerom da potkrepe tu tezu), ali se to nije dogodilo, ako izuzmemo 50-ak ljudi koje je u Banjaluci na ulicu izveo Helsinški odbor.

Misija međunarodne zajednice u BiH, uprkos potrošenim stotinama miliona evra i autoritetima desetine visokih predstavnika – nije završena. Nestrpljenje zapadnih vlada je dostiglo vrhunac, a aktuelni visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Valentin Incko je, ocenjujući ovu krizu najgorom od potpisivanja Dejtonskog sporazuma, najavio da bi trebalo razmisliti čak i o dovođenju trupa EU ukoliko celokupna situacija eskalira. U Republici Srpskoj to smatraju potvrdom da Brisel ne namerava da dozvoli da i ova kriza prođe, a da ne bude iskorišćena za neki važan politički cilj, poput izmene dejtonskog uređenja Bosne i unitarizacije BiH.