Bosanska stranputica

„Sarajevo u plamenu” bio je jedan je od čestih naslova prethodnih dana. Ali korupcija, samovolja, nepotizam i pljačkaška privatizacija ne predstavljaju ključni razlog zašto nam iz Bosne i Hercegovine ponovo stižu slike zgarišta.

Ove patologije vlasti su bujale u senci političke utakmice na kojoj su igrači vrednovani prema doprinosu promeni Dejtonskog sporazuma. Umesto razvojne, bošnjački lideri od kraja rata vode nekropolitiku. Ona je protkana shvatanjem da se poželjna budućnost može izgraditi na temelju masovnih grobnica žrtava srpskih zločina.

Zapad je bošnjačke i srpske vođe razlikovao ne samo po količini nasilja koje su priželjkivali, tolerisali ili naredili, već i po odanosti viziji Bosne kao multikulturalne zajednice ravnopravnih građana i naroda. To važi za većinu onih koji su prethodnih godina uticali na sudbinu Bosne – od elokventnih javnih intelektualaca do funkcionera u kancelariji visokog predstavnika, mekanog autokrate čija vlast natkriljuje bosansku demokratsku fasadu.

Ali, bilo je i onih koji nisu krili zbunjenost činjenicom da su od početka primene Dejtonskog sporazuma bošnjački političari vršili opstrukciju donošenja brojnih propisa i odluka čije bi usvajanje doprinelo da mnogi građani žive bolje i ne bi favorizovalo interese ratnih neprijatelja. Neki su tvrdili da se od kraja rata bošnjački „dobri momci” neretko ni po čemu nisu razlikovali od srpskih i hrvatskih „razbijača Bosne”.

Njihove frustracije su delili i prvi posleratni strani investitori, uglavnom „prijatelji Bosne” koji su u napaćeno Sarajevo uložili novac. Mnogi su ubrzo otišli bez zarade i para koje su doneli. U intervjuu povodom pete godišnjice potpisivanja Dejtonskog sporazuma, Klaus Diter Štajnbah, direktor „Folksvagena” u Bosni, na osnovu iskustava tokom ponovnog pokretanja proizvodnje u fabrici u Vogošći, potencijalnim stranim investitorima je poručio da ne dolaze: „Nikada. Nema šanse. Izgubili bi sav novac”.

Teško je reći da li se radilo o spoju nepromišljenosti i nekompetentnosti ili su, kako veruju neki posmatrači, bošnjačke vođe želele da održavaju nezadovoljstvo izmučenih građana u očekivanju sledeće faze „odbrane Bosne”.

Sarajevska politička klasa kao da kao najveće neprijatelje nije videla siromaštvo i nezaposlenost. Na izborima 2010. godine bošnjački glasači su mogli da biraju između „Narod zna” (SDA), „Država prije svega” (Stranka za BIH) i „Država za čovjeka” (SDP). Dok otvaranje radnih mesta zahteva kapital koga u Bosni nema i koga nije lako privući, preoblikovanje države se oslanja na „resurs” koga, nažalost, ima u izobilju.

Kapital žrtve kojim raspolažu bošnjački političari nije mali. Srebrenica predstavlja najsramniju stranicu srpske istorije. Ali mnogi na Zapadu veruju ne samo da su bošnjački civili bili najveće već, praktično, jedine bosanske žrtve. Ostale se u Vašingtonu i Briselu ne računaju.

Problem je u tome što je kapitalizacija stradalništva postala osnova celokupne bošnjačke posleratne politike. Sve je stavljeno na kartu krvave prošlosti. To je doprinelo da i na drugim stranama sve relevantne političke opcije ostanu nacionalističke. U podeljenoj zemlji odavno ne postoji svest o zajedništvu koja uvezuje moderne države, bile one deklarativno građanske ili nacionalne. Mnogi veruju da nisu sve ono što njihovi nacionalni neprijatelji jesu. Zato u Bosni još nema pobune srpskih i hrvatskih radnika koji ne žive ništa bolje od bošnjačkih gubitnika u tranziciji.

To ni nije toliko loše koliko izgleda.

„Arapsko proleće” je pokazalo da ima i drugih država u kojima, kao i u Bosni, velika nezadovoljstva i nedaće lako dobiju nacionalnost ili versku pripadnost – i mogu brzo da prerastu u seriju pokolja. Kopti su bili prve i najveće žrtve i za vreme „revolucionarnog” haosa i tokom kratkotrajne eksplozije besa islamista posle „kontrarevolucionarnog” puča u Egiptu. Verska klanica u Siriji vođena je logikom koja se može sumirati pomoću predizbornih slogana bosanskih stranaka „Opredjeljenje ili istrebljenje” ili „U svojoj zemlji i u svojoj vjeri”, na primer.

Bosna mnogo više podseća na Siriju nego na Tunis, jedinu epizodu „Arapskog proleća” u kojoj nismo odgledali tužan kraj. Čak i ako su protesti u Tuzli počeli sasvim spontano, oni se ne mogu posmatrati nezavisno od nekropolitičke pozadine. Izliv nekontrolisanog nasilja na ulicama gradova s bošnjačkom većinom omogućio je da vidimo koliko velike i nepredvidive rizike nosi politika koja polazi od shvatanja da jedini put ka boljoj budućnosti vodi preko tragične prošlosti. Njen nastavak bi Bosnu ostavio na opasnoj stranputici.