Stare stvari

Embrouz G. Birs, čuveni ugursuz, veliki nestali pisac, napisao je negde kako nije razumno svakojake račune plaćati za života. Završni ionako stiže na kraju, plaćao ne plaćao.

Pre će biti da je dijabolična misao pisca literarni otklon od gadne stvarnosti nego preporuka skrušenom, zaduženom građanstvu. Kad dođe vreme, nezavisno od g. Embrouza, u srpskim poštama i bankama redovi su nedogledni. Najrevnosniji u mirenju sa računima jesu oni koji najmanje imaju. Pa se tako obračuni sa sobom i državom svode svakog meseca, jer život, na primer, može da čeka, a „Infostan” ne.

Nije ovo, daleko bilo, predložak za masovni bojkot plaćanja. Ono što se potroši, valja namiriti, i većina sve brojnije srpske sirotinje to uporno čini. Ali podanik nema dobre mehanizme koji bi mu pomogli da utvrdi ko ga sve i u čije ime stalno potkrada. Nemoć dužnika da ustanovi šta su mu sve natovarili, naprosto je dirljiva.

Sve bi se nekako vuklo dok se ne rasprsne da nije bilo onih bezočno visokih računa iz firme praunuke EPS-a, koja se, zamislite zove „snabdevanje”. Vukovi iz te parazitske (partokratske) grupacije usudili su se da zaključe kako su građani uglavnom krotke ovčice. Ojađeni ljudi koji plaćaju bez pitanja, jer koga da pitaš!? Kadija šalje račun, ista ličnost objašnjava šta je sve na toj kriminalnoj hartiji. Nije bilo greške, greše oni koji nisu razumeli o čemu je reč!

Kad su se dužnici masovno digli na haračlije, oni su ponešto i priznali: dobro de, moguće su greške, ljudi smo. Ali, računi će biti popravljeni samo kod onih koji odluče da se žale. Za takve, „Snabdevanje” je izmislilo posebnu torturu. Višesatno čekanje, nadmena bahatost šalterskih radnika, pisanje zahteva. Videćemo, obavestićemo vas!

Ministarka energetike se nekoliko puta oprobala u pokušajima da zaštiti građanstvo. Nije vredelo, takav sistem se ne može lako razoriti, jer je i kreiran da bude upravo takav. Otuda i neizmerna besprizornost u potcenjivanju kolektivne pameti građanstva, upornost u bandoglavom negiranju namere da se računska hajdučija legalizuje.

Reakcija države bila je više nego mlaka. Navodno će biti smenjeni neki istaknuti partijski radnici postavljeni blizu struje, ako se ustanovi da su odgovorni.

Bilo je pokušaja da se sitniji šefovi iz beskrajnog lanca neodgovornosti „Snabdevanja” sklone. Jesu li ili nisu skinuti sa ugodne partijske sinekure, to ne znamo, ali nije u tome stvar. Niko se ne usuđuje da promeni takav sistem i uspostavi jasne parametre duga. Ako se to ne dogodi, a neće, stvari stoje ovako: EPS (i ostali monopolisti) naplatiće i svoje i tuđe. Ako ne može milom, odlaganjem, ili na neki dobar način, svoj trenutak čekaju privatni uterivači dugova.

Oni mogu da uteruju svoje dok ima žive supstance u ojađenim domaćinstvima, koja se može pretvoriti u pare. Statistika kazuje da u više desetina hiljada kuća „zarađuje” samo jedan. A taj je penzioner, od njegovih se primanja živi, ali pre svega plaćaju računi.

U jednom času niko neće imati odakle da plati i naplati bilo šta. Penzioneri, kao što je i red, polagano izumiru, posla nema, nema ni šeika na vidiku koji će investirati u bal na vodi.

Inače, mesecima znamo da su kamate na dozvoljene (a posebno nedozvoljene) minuse u srpskim bankama najviše u Evropi. Da li to banke svoje lihvarenje, u nedostatku interesenata za takođe skupe kredite, realizuju tamo gde još jedino mogu? Banke kažu da drugačije ne ide i da ovde sve zavisi od stope privrednog razvoja i obaveznih rezervi koje određuje Narodna banka.

Hoće se reći da je Srbija nesigurna zemlja, i da banke svoje nenaplative kredite namiruju kod građana. A oni moraju u minus, jer u plusu nikada nisu ni bili.

Vlada, koja će do izbora biti tehnička, uglavnom se bavila velikim poslovima, jedva se obazirući na običan život. A on je tekao u skladu s prohtevima „viših sila”, kojima se teško ulazi u trag, uz zamagljivanje uzroka nadolazećeg socijalnog sloma, uz nesposobnost da se ozbiljno sagledaju njegove posledice.

Moderna srpska politika, ma ko se njome bavio na nivou vladajuće elite, uglavnom je ignorisala ključne stvari: ulaganja, privredni rast, dokidanje birokratske aždaje, produktivno zapošljavanje, rast cene rada, eliminaciju partijske države i vladavine njenih mediokritetskih epigona.

Kampanja je počela, stvaraju se koalicije od poznatih, potrošenih lica, ali nema, ili niko ne otkriva dobar program za život Srbije.

Stojim u velikom redu u mirijevskoj pošti. U njemu, uglavnom penzioneri, najrevnosnije platiše.

Iz nekog zvučnog izvora čuje se priglupi slogan, sastavljen valjda povodom rastuće brige za ljude u ozbiljnim godinama: „Stari nisu stvari, oni prave kiflice i vanilice.”

Voleo bih da upoznam tog genijalnog pesnika. Uzgred, znam jednog dedu koji ume da napravi dobru poparu. Zar to jelo od starog hleba nije dovoljno dobro za slogan?