Struktura svesti

Jedva čekam da se pridružim onoj ogromnoj većini građana koja je rešila da promeni sopstveni mentalni sklop (strukturu svesti), pošto se to pokazalo veoma korisno u procesu pridruživanja Evropskoj uniji. Ne znam da li u pregovorima sa EU postoji posebno poglavlje o mentalnom sklopu, ali ne sumnjam da će promene biti duboke i celovite. Zar nisu i naši lideri to zorno pokazali na sopstvenom primeru?

Tako će građani koji su voleli slano – zavoleti slatko, oni koji su voleli folk – zavoleće rok, a oni koji su uživali u plandovanju i dangubi – postaće marljivi radnici (i obrnuto). Oni koji su voleli slobodu, razumeće prednost poslušnosti i robovanja i blagodeti one slatke sigurnosti i pomirenosti na periferijiEU.

I sam sam dobro razmislio o svojim tvrdoglavim zalaganjima (u dosadašnjim kolumnama) za slobodnu privredu, a posebno o svojim kritičkim primedbama na račun dirigovane ekonomije i masivnog državnog intervencionizma (i dirižizma), toliko omiljenog na ovim prostorima. Da li sam bio u pravu? Da li je sada najbolji trenutak da se, u okviru opšteg preokreta svesti, predomislim, pomerim pamet – promenim mentalni sklop?

Zar me nisu sto puta ubeđivali da ekonomska sloboda nigde ne postoji, da konkurencija i nije ništa drugo nego vučja (nehumana) borba za ostvarenje monopola? Razumeo sam, takođe, da nekoliko desetina (možda i manje) velikih korporacija vlada svetom. Svaka od tih korporacija proizvodi daleko više od proizvodnje (BDP-a) mnogih velikih (i razvijenih) zemalja. Pitao sam se: gde je tržište i mehanizam slobodnog formiranja cena unutar tih korporacija? Ne postoji! I šta onda? Ništa. Korporacije rastu i dalje, vođene sigurnom rukom svojih menadžera – planera, u nekoj vrsti dogovornih aranžmana sa bankama, investicionim fondovima i gigantskim osiguravajućim kompanijama.

Ne bi bilo teško upravljače velikih korporacija, čija je volja iznad zakona i moralnih normi društva, uporediti s diktatorima – apsolutistima, prosvećenim usrećiteljima globalnog sela – planete Zemlje. A tim korporacijama baš dobro ide! Pa zar to nije dovoljno jak razlog da se priklonim većini, koja čezne za „prosvećenim apsolutizmom” na ovom prostoru i u zvezde kuje svakoga ko je dovoljno uporan, hrabar ili beskrupulozan da pokaže namere te vrste?

Uvek sam, međutim, primećivao da na tom putu nervozu stvaraju izvesne sitnice. Društvo može da bira između apsolutizma i demokratije, ali ne može da se, glasanjem, opredeljuje između prostakluka i prosvećenosti. Tako se, na veliku žalost pristalica prosvećenog apsolutizma, prostakluk, bahatost i gramziva sebičnost lako lepe uz apsolutnu vlast i uz nju doživljavaju fantastične uzlete, nekada mimo volje apsolutnog gospodara, ali često baš po njegovoj želji.

Osim toga, model „prosvećenog apsolutizma” teško rešava svoje suštinsko pitanje: ko treba da bude na vrhu piramide apsolutne vlasti? Primetićete da najprirodniji odgovor („Naravno – ja!”) ne zvuči preterano ubedljivo, a svi alternativni odgovori („najumniji”, „najdobronamerniji”, „najbolji”, „najlukaviji” itd.) zvuče neodređeno, čak i licemerno.

Najzad, zapitajte se da li je, u bližoj i daljoj prošlosti, naša privreda pretrpela veće štete od prekomerne ekonomske slobode, ili od prekomernog intervenisanja i dirigovanja mnogobrojnih „prosvećenih” usrećitelja, pa ćete razumeti zašto mi je veoma teško da promenim strukturu svesti.

Univerzitet „Singidunum”