Ukrajina kao bivša Jugoslavija?

Većina građana Srbije nikada nije bila u Ukrajini, ali dramatične vesti iz Kijeva svejedno prati sa većom pažnjom nego ovdašnju izbornu kampanju ili rasprave o budućoj vladi. Da se tu krije nešto mnogo više od puke znatiželje, jer bilo je i većih sukoba u drugim zemljama, jasno je na prvi pogled – kod građana sa ovih prostora postoji jak osećaj prepoznavanja ukrajinskog scenarija i onoga što se ne tako davno odigravalo ovde. Kao neki strašni film koji smo gledali i preživeli.

Matrica konflikta u Ukrajini mnoge podseća na događanja koji su pratili raspad socijalističke Jugoslavije, a najupadljivija sličnost jeste podeljenost ukrajinskog društva po verskoj osnovi, baš kao i u bivšoj SFRJ. Na zapadu zemlje govori se ukrajinski, a većina žitelja jesu sledbenici Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve, dok je istok tradicionalno okrenut Rusiji. Upravo po toj liniji ide i podela na one koji su naklonjeni Briselu i Vašingtonu, odnosno Moskvi.

Stoga ne čudi da mnogi svetski mediji prenose ocenu lidera ruske Liberalno-demokratske partije Vladimira Žirinovskog da pravog raspleta ukrajinske drame neće biti dok se Ukrajina ne podeli po civilizovanom principu na katolike na zapadu i pravoslavce na istoku.

Dodatnu zabrinutost unose i vesti o naoružavanju civila i navodnom dolasku više hiljada naoružanih ljudi u Kijev, sa zadatkom da se bore na strani antivladinih demonstranata.

Sličnost između jugoslovenskog i ukrajinskog modela može se videti i u medijskom ogledalu. Vodeći zapadni mediji, po već ustaljenom receptu viđenom i kod nas, izveštavaju po pojednostavljenom principu borbe dobrih protiv loših momaka. Čak i ovlašan pogled na izveštavanje „Njujork tajmsa” i Si-En-Ena iz ratova u bivšoj Jugoslaviji, gde su kao glavni krivci bili označeni Srbi, neodoljivo podseća na današnje izveštavanje iz Ukrajine, gde se kritikuje samo jedna strana dok se druga predstavlja kao žrtva.

Slična je i retorika predstavnika međunarodne zajednice koje lokalnim liderima dele packe, ali i kao u slučaju Jugoslavije „pozivaju na suzdržanost obe strane”.

Tadašnji dopisnici jugoslovenskih medija iz Brisela i sa drugih mesta sećaju se ležernosti sa kojom su zapadne diplomate izražavale zabrinutost za dešavanja na Balkanu demonstrirajući skromno poznavanje stanja na terenu. Potom je usledilo slanje međunarodnih posmatrača, što je scenario koga se pribojavaju i u Ukrajini. Prvi posmatrači koji su stizali u Hrvatsku devedesetih godina su kod novinara, zbog belih odela koja su nosili, zaradili nadimak „sladoledžije”. Ipak, nisu doneli ništa slatko.

Pronalaženje paralele između Ukrajine i današnje Bosne i Hercegovine demonstrirala je pre nekoliko dana i izvestilac za BiH u Evropskom parlamentu Doris Pak koja je izjavila da je očekivala nerede u Kijevu i BiH.

Kritikujući političke lidere za koje je rekla da ne žele da postignu kompromise, otvoreno se svrstala za jednu stranu u sukobu.  

Na istom tragu se postavljaju i političari mnogo većeg formata, a i pticama na grani je jasno da se u Ukrajini, baš kao i nekada u SFRJ vodi jedna mnogo važnija geostrateška bitka koja uveliko prevazilazi lokalne okvire. Celo dešavanje se ne može posmatrati bez uključivanja šireg konteksta napredovanja NATO-a na istok i ruskih pokušaja da sačuvaju svoje interese, što je samo paradigma jednog šireg stalno prisutnog nadigravanja istoka i zapada. Uzalud je zato Barak Obama pre dva dana izjavljivao da nasilni protesti u Ukrajini između vlade i njenog naroda nisu deo „hladnoratovske šahovske partije”, gde Sjedinjene Američke Države igraju protiv Rusije, jer je borba za Ukrajinu, kao i nekada za Jugoslaviju, bitka za strateško pozicioniranje u ovom delu sveta.