Mala programska pometnja

Nalazimo se u veoma sušnom muzičkom periodu. Glavna koncertna agencija koja je organizovala takoreći sve koncerte u Beogradu i Srbiji, Jugokoncert – više ne postoji. U dugovima, stečaju, ukidanju? Nekih novih agencija, državnih ili privatnih nema na vidiku. Orkestri postoje i drže svoje koncerte uglavnom utabanim putevima i stazama, sa retkim iskoracima. Oni muzičari koji uporno vežbaju još upornije traže puteve ka inostranstvu, oni drugi se se zavukli u svoje učionice, sobe, povukli, zaštitili i– nestali sa javne scene. Do koje mere smo hermetizovani svedoči situacija sa dirigentima. Oni su ukopani i ušančeni u svojim orkestrima, horovima, tu rade, diriguju svojim ansamblima i – ne postoje za okolni muzički svet. Dirigenti iz Opere ne izlaze sa scene Narodnog pozorišta, dirigent RTS ne pomera se sa hora i orkestra RTS i ukopan je u svojim ansamblima. U Beogradsku filharmoniju ulazi se sa stranim pasošima. Ne postoji nikakvo slobodno tržište, cirkulacija najboljih, odgoj mladih koji dobijaju svoju prvu, ali i drugu šansu...

Koncert Simfonijskog orkestra RTS načinio je jedan, redak, ali ipak izuzetak i pozvao dirigenta Beogradske opere (i upravnika Narodnog pozorišta) Dejana Savića da rukovodi poslednjim koncertom na kome je jedna od solistkinja bila i violončelistkinja Ksenija Janković koja nas nikada nije napustila. Otišla je u inostranstvo, trenutno svira po svetu i pedagogijom se bavi u Detmoldu (Nemačka), ali nam se uvek vraćala i u najgorim političkim i društvenim vremenima i ovim sušnim muzičkim danima. Njen izvanredan nastup pratila je mala pometnja.

Najavljena je Hačaturjanova Koncertna rapsodija za violončelo i orkestar u de molu, a izveden Koncert za violončelo istog autora. Čitamo u programskoj knjižici jedno, slušamo drugo, a niko se nije ni potrudio da obavesti posetioce o izmeni. A publike je bilo, Ksenijinih poštovalaca mnogo, mladih i oduševljenih koji su je ispratili – takođe. Svojim stavom velike dame i posvećenice violončela, Ksenija je u furioznom stilu realizovala čudesnu muziku Hačaturjana u kojoj sve kipti od radosti, uzbuđenja, vatrometa kolorita u orkestru, mnogobrojnih tehničkih vratolomija za solistu i pregnantnog ritma koji ne posustaje ni za trenutak. Nigde lirske oaze niti smirenja. A to tako odgovara Ksenijinoj strasnoj prirodi!

Vrlo dobro koncipiran program započeo je sa manje poznatom partiturom Otorina Respigija „Botičelijev triptih”, nastao po čuvenim slikama italijanskog renesansnog slikara Sandra Botičelija, koje se danas čuvaju u galeriji Ufici u Firenci („Proleće”, „Poklonjenje Bogorodici”, Rođenje Venere”). Kompozitor čuvenih „Rimskih pinija” i u ovome delu je iskoristio svoju odličnu tehniku orkestracije stvarajući veoma koloritnu predstavu, blisku sceni, igri i vizuelnim prizorima koji su bili bliski dirigentu Saviću i sasvim prijemčivi orkestarskim muzičarima RTS-a.

Primerene ne samo godini Vagnerovog jubileja već i u bilo kome vremenu Pesme Matilde Vezendonk („Anđeo”, „Zaustavi se”, „Staklenik”, „Tuge”, „Snovi”) ishodište su i atmosfere ali i muzičkog jezika koji će se razvijati u pravcu najznačajnijih Vagnerovih muzičkih drama („Tristana i Izolde” pre svih). Bogate u izrazu i sadržaju, velikog orkestarskog aparata koji prati mecosopransku deonicu u nagomilanoj hromatici i neobičnim harmonskim spojevima, izazov su i za solistkinju i za orkestar. Posle duže vremena slušali smo Anu Jovanović kako ukusno, decentno, prirodnom impostacijom i lepom altovskom bojom slika različite nijanse velike Vagnerove muzike. Nije tu bilo velikih uzbuđenja i patetike, a pomoć dirigenta Savića (i bratska, ne samo dirigentska) svakako da je mnogo značila.

Orkestar se razmahao posebno u Dvoržakovim Simfonijskim varijacijama op. 78, danas popularnim isto kao što su i autorove najbolje simfonije ili Slovenske igre. Operski dirigent iz „druge” kuće, naša a strana solistkinja, dobro koncipiran program koji ne ponavlja ista dela i autore bili su pozitivan i suprotan primer našim polaznim tezama –jadikovkama.