Zna li Obama šta će sa Ukrajinom

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Kriza u Ukrajini raspletena je po meri Zapada i SAD – ali samo na prvi pogled. Dok geografski najveća zemlja Evrope i prvi sused Rusije nastoji da se stabilizuje posle prevrata koji je nešto između revolucije i državnog udara, u Vašingtonu su sa zadrškom – tek u ponedeljak – zvanično konstatovane nove realnosti, izjavom da je Viktor Janukovič „iako izabran na demokratski način, svojim postupanjem podrio legitimnost i više nije aktivan lider zemlje”.

Ove reči Džeja Kernija, portparola Bele kuće, mogu da se tumače na više načina, između ostalog i kao razumljiva uzdržanost u još rovitoj situaciji kada je stara vlada prestala da funkcioniše, a nova još nije izabrana – ali i kao odsustvo entuzijazma zbog ishoda koji je u prvi mah protumačen kao velika pobeda Zapada nad Rusijom.

Ako je zaista reč o pobedi, pobednik je dobio zemlju koja jeste strateški dragulj, ali istovremeno i država koja je na ivici bankrota i građanskog rata.

Uprkos velikoj aktivnosti Vašingtona otkako su prošlog novembra u Kijevu počele demonstracije, posle odustajanja Janukoviča od sporazuma sa EU i okretanju Rusiji – američki potpredsednik Džozef Bajden je sa njim razgovarao čak devet puta, uz veliku aktivnosti Stejt departmenta – obrt u Kijevu ovde nije uknjižen kao „osvajanje novog prostora demokratije”.

Ta priča je ispričana drugim povodom: kad je ukrajinski predsednik postao prvi Viktor – Viktor Juščenko, 2005. godine, i kada je Ukrajina u Vašingtonu proglašena za demokratski uzor. Samo tri meseca posle ustoličenja u Beloj kući Juščenka je primio tadašnji predsednik Džordž Buš, da bi mu bila ukazana i čast da govori pred oba doma Kongresa.

Za razliku od Buša, Barak Obama „širenje demokratije” nema na spisku svojih spoljnopolitičkih prioriteta. On je zbivanja u Ukrajini očigledno tretirao kao krizu koju treba obuzdavati i usmeravati. Razume se da je imao simpatija za prozapadne demonstrante, ali pada u oči da je prvu izjavu pred kamerama o Ukrajini dao tek prošle nedelje, tri meseca od početka protesta, da bi, posle sporazuma Janukoviča sa opozicijom, o tome telefonski razgovarao sa Vladimirom Putinom.

Kerni je u svojoj izjavi naglasio da Janukovič nije „pobegao” iz Kijeva, već da je prestonicu napustio „uredno”, tek pošto se detaljno spakovao (što je potvrdilo mnoštvo kofera ispred helikoptera kojim je odleteo), kao i da američka vlada „ne zna pouzdano” gde je on sada.

Što se Vašingtona tiče, glavna briga je da se iz jedne krize u Ukrajini ne uđe u drugu. Zemlji je potrebno hitno dobaciti finansijski pojas za spasavanje. Na duže staze, spasilac će biti Međunarodni monetarni fond, ali on ima svoje procedure koje nisu brze i uslove koji politički nisu laki nikome ko traži njegovu pomoć.

SAD će, kao najuticajniji akcionar MMF-a, ukrajinski slučaj svakako pogurati (pominje se svota od 15 milijardi dolara) „u saradnji sa ostalima” (ministar finansija Džejkob Lu o tome je već razgovarao sa direktorkom Kristinom Lagard), ali se istovremeno računa da će prva pomoć morati da dođe iz EU.

Prema računici agencije za kreditni rejting „Standard i Purs”, samo ove godine ukrajinska centralna banka i državno preduzeće za snabdevanje gasom „Naftogaz” za servisiranje spoljnih dugova, uglavnom zapadnim kreditorima, moraju da obezbede 13 milijardi dolara. Zvaničnici EU najavili su da bi mogli da sakupe 20 milijardi evra (27,5 milijardi dolara), ali takođe kao dugoročnu pomoć (u sledećih sedam godina), koja bi bila povezana sa paketom MMF-a.

Pošto su ukrajinske potrebe hitne, i Vašington je obećao svoj paket pomoći, ali bez pominjanja iznosa i uz napomenu da bi ona trebalo da bude utrošena za političku reformu i poboljšanja u zdravstvenom i obrazovnom sistemu.

Kad se ispod svega podvuče crta, neizbežno je pitanje zna li Obama šta hoće sa Ukrajinom?

Bilo kakva žurba očigledno nije preporučljiva i zbog delikatnih odnosa sa Rusijom, a s obzirom na ukrajinsku situaciju, ali i na već uspostavljeni presedan, verovatno je samo pitanje vremena kada će se na kijevskom Majdanu okupiti novi demonstranti.

Na istoku zemlje, na Krimu, već se vijori ruska zastava i tamošnji političari izjavljuju da nemaju nameru da sa Kijevom zaplove ka Zapadu.

Sve u svemu, zapadna pobeda u geopolitičkom šahu i daleko je od toga da bude slatka, dok je ukrajinski poraz Putina i Rusije po svoj prilici samo privremen. Čini se da on, iako je momentalno u defanzivi, na tabli ima više figura i veći izbor poteza da ono što sada liči na mat – preokrene najmanje u remi.