U carstvu šuma, vetrova i zveri

Jabukovik kod Crne Trave – Selo Jabukovik, Gornja mahala, u njoj zaselak sa dva imena – Kotlari i Veljkov(c)i. Nekoliko napuštenih kuća i carstvo tišine, korova, zveri i beskraja. I ovde su planinci davno rekli „laku noć, dome” i zaputili se u daleke krajeve da sviju nova ognjišta.

Jedan od njih, građevinac Mirča Nikolić osamdesetih se odselio u Paraćin, sagradio kuću i nastavio da ide u pečalbu. Bio je preduzimač na glasu, vodio je i po dvadesetak zidara, najviše je gradio u Somboru gde je uzimao krupne poslove, održavao je „Zastavinu“ fabriku, zatim u Vrbasu, Senti, Osijeku, šest godina i u Švajcarskoj. Do penzije ima još dve godine, ali još nije odložio visak i testeru, poslednjih godina sezonski održava fabriku „Unikom standard“ u Ćupriji.

Mirča Nikolić

Mirča je povremeno dolazio u rodnu mahalu, gde je samovao i odmarao se od teških građevinskih poslova, a za vreme bombardovanja 1999. godine zadržao se duže. Uredio je kuću, uveo vodu, rastrsio, pokosio, zasadio pasulj, krompir, luk. Počeo je da se zadržava po nekoliko meseci, a 2008. godine, pored Gradsko-kalanske reke, na putu koji vodi za Gradsku, Kalnu, Preslap i bugarsku granicu, napravio je vikendicu od kamena, dasaka i blata. Uveo je vodu, doneo pokućstvo, sam napravio stolariju i nameštaj, pa je i tu stvorio uslove za život. Ali, kao da mu ni ovo nije bilo dovoljno u napuštenoj nedođiji, pa je dve godine kasnije obnovio kolibu na mestu Vitel, ispod planine Tumbe. I tu je doveo vodu, doneo krevet, pokućstvo i stvorio treći kutak za bekstvo od civilizacije.

– Što više starim, više me vuče zavičaj. Kad dođem u planinu, prvih dana se umaram, a onda se osećam super. Planina i samoća mi produžavaju život. Desi se da po mesec dana ne vidim čoveka, pre vidim vuka ili divlju svinju. Kad sam u vikendici pored reke, poneko svrati, jer je na putu. Kad sam u kući, nema nikog, sem kad dođe komšija i rođak Dragiša Nikolić iz Vlasotinca koji takođe povremeno obiđe rodnu kuću. Najbliža kuća je u mahali Gorunovac u Gradskoj, ali ni tamo nema nikog, kao ni i u mahali Debeli del u Jabukoviku do koje ima više od jednog kilometra. Kad sam u kolibi u toku zime, svrate crnotravski i vlasotinački lovci kojima sam skoro pronašao ubijenog vuka kapitalca. Bilo je to posle Nove godine, snega nije bilo, ali je bilo hladno. Pođem do česme da vidim da se nije zaledila voda i da donesem koje drvo za šporet i nabasam na ogromnog vuka, gavrani ga već bili napali. Lovci su obećali da će da ispeku jagnje da me časte i sada čekam da ispune obećanje – otkriva za „Politiku“ ovaj neobični samotnjak.

Najbolje se, kaže, oseća u kolibi oko koje kilometrima nema ni kuće ni čoveka, samo šuma, mir, poj ptica i tragovi zveri. Drva za ogrev mu ne manjkaju. U vikendici loži vrbova, u kući se greje na šljivova, a u kolibi potpaljuje bukovinu.

– Koliba u planini, mesečina, spavam uz krik sova, ujutru me budi poj ptica. Nije me strah, nijednog trenutka nisam se uplašio. Kad sretnem divlju svinju, to je kao „dobar dan“. Jednom, usred leta iz paprati izađe divlji vepar, nije mi bilo prijatno. Dođu ispod kuće, pojave se dve, pomislim nema više, kad evo ih još dve, pa još dve. U Vitelu sam sreo vepra, imao je možda dvesta kila. Jednom sam na mesečini izbrojao devet svinja. Divlja svinja ne napada. Ukočim se, sačekam da pokupi prasiće i ispratim je pogledom. Ne daj bože da krene, nema ti spasa, leti kao strela, priča nam u dahu ovaj ljubitelj prirode i mirnog i zdravog života.

U samoći čoveku svašta padne na pamet. Mirča je gledao na televiziji reportažu o vukovima, video kako onaj Nemac zavija u Memedovićevoj emisiji „Sasvim prirodno“, pa je tu nedavno i on isprobao taj zov zveri. – Počnem da zavijam kao vuk, kad onamo preko reke u mestu Jelje poče nešto da zavija, ili je vuk ili je šakal.

 – Kad sam ovde, izbegavam industrijsku hranu. Imam mlin sa kamenom koji pokreće dizel motor, sameljem brašno od pšenice i kukuruza. Sadim krompir, pasulj, luk i čičoku. Kuvam čaj od koprive, to je najzdraviji čaj. Mesim zeljanik od kopriva, ove zime sam četiri puta mesio taj specijalitet, razgrnem oko kupine i nađem koprive usred zime, iskopam koren maslačka, a u proleće pravim salatu od lista maslačka. Dodam mladi luk, začinim sirćetom i uljem, posolim. Sadim i kalemim voće. Kalemio sam možda hiljadu voćaka i zasadio dvesta – krušaka, šljiva, jabuka, mušmula, trešanja, višanja. Kad odem u penziju, planiram da zasadim aroniju i malinu. Poslednjih godina ovde sam našao devet vrsta drveta koje ranije nije tu raslo – javor, kleku, vrstu bora, smreku, ivu, jovu, jasen, breze – nabraja Mirča.