Uzorna posvećenost

Od samog početka, kada je pre desetak godina debitovala na umetničkoj sceni, Jelena Sredanović (1982) svojim radom je osvojila autonomni prostor u kome istražuje neiscrpne mogućnosti grafičkog medija, afirmišući njegovu vitalnu egzistenciju i u novom milenijumu. U svom radu ona je fokusirana na vizuelizaciju sopstvenog doživljaja energije iz prirode pa je u svojim prethodnim ciklusima („Otisci prirode”, „Kapi i senke”) igru vode i vazduha – zabeleženu fotografijom – transponovala u grafičku matricu drvoreza i finalnog otiska osetljivog (vizuelno i fizički) kao eho te prirode.

Svakako, profesionalni uspeh koji je Jelena Sredanović postigla demantuje ideju o eventualnoj početničkoj sreći. Jer, ubrzo je njen rad postao vidljiv stičući profesionalne reference na značajnim izložbama u gradovima rasutim po mapi sveta, radnim boravcima i relevantnim nagradama. Očito, nije bilo teško prepoznati energiju istraživačkog potencijala i posvećenost autorke usmerene ka fenomenu grafike i njenim karakteristikama sa i/ili bez ograničenja koja su ušančena u poimanju tradicijskih osobenosti ovog medija.

Još krajem 17. veka, u epohi specijalizacije slikara za određene tematske žanrove, negovan je neposredan način da se ovekoveči neraskidiva veza vode, zemlje i neba. Po svom dosadašnjem radu, i Jeleni Sredanović je blizak i podsticajan taj specijalistički koncept iščitavanja „otisaka prirode”.

U idejnom kontekstu, već naslovom „Oblaci i refleksije” jasno je da umetnica i dalje fokusira prirodne fenomene zabeležene u različitim trenucima i promenljivim svetlosnim projekcijama. Ipak, ovoga puta autorka je svoj pogled sa zemlje uperila ka nebu prateći oblake i njihove promene. Ili još tačnije, u ovim „putopisnim beleškama” ona je kroz prozor aviona fotografisala ciruse, stratuse, kumuluse i nimbuse da bi taj dokument transponovala u novi rad – grafiku, kombinujući prednosti digitalne štampe sa drvorezom. Izuzetno vladanje tehničko-tehnološkim osobenostima medija grafike i njen potencijal vidljivi su u konceptu pažljivo strukturisane kompozicione sheme. Dok su ranije tekstura drvene matrice i njen likovni kvalitet bili jedini aktivni činioci otiska, sada je odnos promenjen. U novim grafikama ukinuta je kompoziciona dominantnost drvoreza, a balans drvorez – digitalna štampa uspostavlja sofisticirane relacije impresije viđenog i doživljenog, poznatog i tajnog, trajanja i promenljivosti.

Negujući sopstveno vizuelno iskustvo i osećaj za mogućnosti medija, Jelena Sredanović projektuje impresivne kadrove „putujućih formacija” u dobro temperovanom pulsiranju atmosferskih valera i plutajućih oblaka. Njihovi harmonični odnosi nastaju na vibrantnosti rafinirane veze „stare i nove” tehnike i magičnoj sponi koja povezuje (i upoređuje) vreme sadašnje i vreme prošlo. Fino iznijansirane kolorističke vrednosti kompozicije plavih i belih tonova, uz njihove valerske gradacije sa prosijavanjem kosmičkih svetlina približavaju se ivici asocijativnog. Paradoksalno, možda se u prolaznosti oblaka otkriva jedina konstanta trajanja koja relativizuje sve ljudske postulate i društvene norme, zapisao je Miroslav Sapundžić u tekstu kataloga. Izražavajući osoben i prepoznatljiv senzibilitet, Jelena Sredanović je, van svake sumnje, uzorni primer autora čiji rad potvrđuje iskreno uverenje da ne postoje ograničenja medija i da su ona samo plod naših predrasuda.