Hiperglobalisti, nekad i sad

Posle pada Berlinskog zida, pojam globalizacije postaje jedan od najučestalijih u društvenim naukama, u publicistici i političkom govoru. Bezbroj konferencija je tokom poslednje decenije 20. veka organizovano s tom temom. Takođe, najznačajniji svetski intelektualci tog vremena napisali su mnoštvo radova o globalizaciji. No, uprkos pluralizmu pristupa globalizaciji i stotinama raznovrsnih analiza i stavova u vezi sa globalizacijom, s vremenom se, kao dominantan, uspostavio onaj najtrivijalniji među njima – hiperglobalistički pristup.

Hiperglobalisti su bili grupa uticajnih teoretičara i intelektualaca koja je smatrala da savremene promene u oblasti ekonomije, politike, medija i tehnologija ne vode samo intenzivnom povezivanju naroda, država, kultura i religija. Po njihovom mišljenju, one vode i nestanku države kao institucije, ukidanju nacije kao oblika socijalne organizacije, pobedi kapitalizma i liberalizma u svim delovima sveta i stvaranju nove i drugačije političke organizacije koja podrazumeva postojanje svetske države, policije i vojske.

Upravo zbog toga, posle pada Berlinskog zida, i tokom globalnog prestrojavanja, kada je većina bivših socijalističkih zemalja promenila svoje geopolitičko opredeljenje, svodeći bit svojih državnih politika na članstvo u EU, a ekonomsku politiku na rasprodaju državnih resursa, hiperglobalistički pristup savremenom društvu (državi i suverenitetu) pojavio se kao instrumentalan.

Ovaj pristup je u sferi ideja (kojima se rukovode političke stranke i ekonomske, političke i intelektualne elite) legitimisao proces desuverenizacije država koje su izlaskom iz sovjetske sfere uticaja tek povratile svoj suverenitet. Tako da je dominacija hiperglobalističke teze o kraju države i suvereniteta bila logična u vremenu tranzicije. I u Srbiji je, u periodu 2000–2008. dominantan bio ovaj pristup. On je za unutrašnje potrebe bio instrumentalizovan kako bi opravdao sprovođenje promena koje su vodile ka sve većoj desuverenizaciji, ali i redukciji vojnih, ekonomskih i simboličkih resursa.

No, posle 2008. godine, učestalost pojma globalizacije se smanjuje, teze o kraju suvereniteta su sve manje prisutne i sve je manji broj onih koji veruju da je ružičasta slika sveta koju su proizveli hiperglobalisti, autentična refleksija stvarnosti. Nije reč o tome da je stepen povezanosti među narodima i državama manji, te da tako manje intenzivna interakcija proizvodi pad interesovanja za proces globalizacije. Moguće je pretpostaviti da je reč o tome da su pristupi globalizaciji, koji su prethodnih decenija uspostavljeni kao dominantni, osporeni u samoj stvarnosti, i to iz svih mogućih aspekata.

Svet se veoma promenio, ali države i nacije nisu nestale, niti nestaju. Naprotiv, nacija je i dalje osnovni oblik socijalne organizacije sveta i jedinica međunarodnog poretka. Neoliberalna ekonomska politika, koja je u srži hiperglobalizma, skoro u polovini članica EU dovela je do duboke ekonomske i političke krize, a usmeravanje masovne pažnje na Siriju, Avganistan ili danas Krim, samo kratkotrajno odvlači interesovanje javnosti sa problema masovne nezaposlenosti i visoke zaduženosti. U Kini nije nestao komunizam. U bivšim socijalističkim zemljama nije ostvaren onaj nivo standarda koji je očekivan nakon tranzicije.

Teze koje su činile bit hiperglobalističkog pristupa za svoje vreme bile su i revolucionarne, i manipulativne, i utopijske. Možda u dalekoj budućnosti države kakve danas poznajemo zaista nestanu i možda će jednom biti stvorena drugačija politička organizacija sveta i drugačiji oblici upravljanja. No, dok se to ne desi, ako se uopšte ikada i desi, državne politike treba da računaju s realnim svetom, a ne sa onim projektovanim i imaginarnim.

Doktorand na FPN