Večera

Kada je pred zimu u „Pogledima” objavljen tekst o Zuki Džumhuru, nešto mi je ostalo nedorečeno, kuso: nije pomenut Momo Kapor. Momo ništa time nije izgubio ali je usfalilo piscu ovog teksta. Bar nekoliko redova...

Kao „mali od kužine”, povodom 8. aprila rođendana Mome Kapora prisećam se da sam s njim proveo prve trenutke kada sam iz Sarajeva došao u Beograd (na dva dana, a ostao više od dve decenije)... Sa ulaza u „Politiku”, telefonom su javili ko me čeka. Sišao sam i zatekao nasmejanog Momu Kapora. Nikada ranije se nismo sreli.

Prvi susret je bio srdačan kao da smo stari jarani, a on me oslovio kao komšiju. Objasnio je da me tako zove jer je uporedo s njegovim zapisima rasprostrtim preko četiri stupca „Politike”, izlazila i moja rubrika o sarajevskim nedeljama.

Svraćao je retko u Sarajevo, jednom sam ga, on je već bio poznata faca, video izdaleka na sarajevskoj kiši, ogrnutog žutom kabanicom, zatim sam saznao da je dobio nagradu na konkursu „Oslobođenja” za priču. Ispričao je povest jednog starog Sarajlije, poznatog svetskog putnika. Posle krstarenja svetom stanovao je u centru grada, preko puta Velikog parka i kafane „Park” i na prozoru hranio golubove koji su mu sletali na glavu. Imao je čudnu zbirku, donetu s dugih putovanja s predmetima izrađenim od ljudske kože.

Viđao sam Momu na Stradunu, pa na aerodromu „Ćilipi” pred let za Beograd.

Momo me je prilikom našeg prvog susreta u Beogradu, pozvao na večeru. Lika, njegova lepa žena, stjuardesa, otputovala je na kratko. Pomislio sam da me poziva u neki restoran u Skadarliji, ali on je rekao da idemo kod njega kući. Onda sam se ponadao pošto sam znao koliko voli more, da je on pripremio neki svečani obed s ribom i kamenicama. Ni to se nije obistinilo. Nije ništa imao spremljeno.

Išli smo ulicom, a on je povremeno ulazio u radnje. U jednoj je kupio meso i kosti za supu. Kad smo stigli u njegov stan, odmah je otišao u izuzetno opremljenu kuhinju i počeo da kuva supu, vešto secka povrće, i tranžira meso za šnicle kao brodski kuvar. Samo na kratko je zastao pred televizorom da vidi dnevnik. Posle vesti, seli smo za sto da večeramo. Uz jeftino belo vino koje sam uz put kupio i doneo, a koje je trebalo da zameni „žilavku”, „samotok” ili dubrovačko stolno, malo smo popričali o Sarajevu, Dubrovniku, Americi... Više smo ćutali.

Jednog dana smo izašli zajedno s njegovom suprugom Likom u „Mažestik” na piće. Delovao je elegantno u blejzeru i farmericama. Ljudi su ga prepoznavali i pozdravljali podstaknuti njegovom žovijalnošću.

Viđao sam Liku i Momu i kad god bismo se sreli, bili su nasmejani. Ali, sve ređe sam ih susretao.

Nisam brojao koliko godina bi danas imao Momo Kapor... da je živ. I dalje lebdi njegov duh na stranama „Politike” .

Puno toga objavljeno je u njegovim tekstovima i suvišno je dopisivati nešto o lakoći, začinjavati njegovim duhovitim opaskama. Možda bi bilo zgodno ubaciti dramatične folirancije pa da sve izgleda neobičnije i dobije neko dublje značenje? Zdravko Čolić bi u svom maniru kazao: „Ja tu ništa ne bih dir’o.”