Nikad se nismo mrzeli

Zoran Moka Slavnić, jedan od najboljih evropskih plejmejkera svih vremena i trener koji je udahnuo košarkaški „šmek” mnogim velikim jugoslovenskim talentima, po više osnova ima značajno mesto u istoriji našeg sporta. Međutim u nečemu je jedinstven: samo on je igrao i za Partizan i za Crvenu zvezdu i trenirao njihove seniorske timove (Bora Stanković je igrao za oba kluba, trenirao prvi tim Partizana i juniore Zvezde).

Kako je u vaše vreme izgledalo rivalstvo Zvezde i Partizana?

Mene i moju generaciju u Zvezdi – pošto sam ja njeno dete –učili su da je Partizan naš najveći sportski rival, a o mržnji, zlobi, netrpeljivosti nikada nije bilo ni reči. Pa kako sam mogao da mrzim Partizan kad su u njemu igrala u to vreme dva igrača s kojima smo krčili put ka svetskim visinama onoj Jugoslaviji: Dalipagić i Kićanović. Znam im decu, bio sam na njihovim svadbama, na mnogim njihovim veseljima, ali, ne krijem da mi je bilo najslađe da ih „bijemo” na terenu. Stalna moja poruka Kićanoviću uoči derbija bila je: „Kićo, majstore, svaka čast, ali znaš da te čeka dranje, pripremi se da vidiš kako Musa dere jarca”. Ruku na srce, nisam uvek bio pobednik jer njega je malo ko mogao da čuva.

Zašto ste prelazili u Partizan?

To što sam bio u dva navrata i igrač i trener Partizana – o Zvezdi neću da pričam jer sam njeno dete – bilo je uvek kad me nije htela Zvezda. Namerno sam odlazio u Partizan. Tako sam se obračunavao sa neznalicama iz mog kluba kome sam dao mladost i valjda nešto pomogao u stvaranju njegovog imidža.

Koliko su se igrači družili međusobno?

Dovoljno je da vam kažem da smo posle svakog derbija odlazili na večeru u KPZ – Klub prosvetne zajednice. Valjda je to dovoljna potvrda da se nismo mrzeli.

Kako vam izgleda ovo danas, ovaj „rat” čiji se kraj ne nazire?

Ovo danas je nešto u šta čak ne želim da verujem, a to je za malo širu sliku psihologa, pedagoga, psihijatara i ostalih koji leče tu vrstu mržnje. Danas mi čak ne smeta ako se protivnički navijači nekim pesmama obračunavaju, niti mi je smetalo kad su me verbalno vređali, ali ulaženje u teren, bacanje pojedinih predmeta i šikaniranje na ulici to nikad nisam odobravao iako sam bio sposoban da se od svega toga odbranim.

Šta je dovelo do današnje netrpeljivosti?

Dvanaestogodišnja dominacija Partizana je malo isfrustrirala ljude iz Zvezde, a ove godine se nekako slika menja i pretpostavljam da je došao momenat kada će Zvezda preuzeti presto jer ima u Srbiji dobra izreka: ničija nije gorela do zore! Sa Partizanove strane su počeli da ispoljavaju neprimerenu dozu nervoze, a veliki klubovi se i prepoznaju po tome da prežive i kad gube. To je ključ današnje netrpeljivosti, dva frontmena, u pravom smislu te reči, s jedne strane Vujošević s druge Čović, izneli su svoje zaštitničke stavove, svako braneći svoj položaj i nezadovoljstvo svog kluba. Mogao je možda taj obračun da bude i na drugačiji način, ali sad je to već stvar spretnosti, snalažljivosti i poštenja. Ne možemo da kažemo da su nam dali pozitivan primer, ali mislim da je sada na redu definitivno teren koji uvek treba da bude u prvom planu, a ne samo konferencije, novine, televizija i radio. Ja sam za to da konačan obračun bude na terenu. Ono što je najpozitivnije u ovom galimatijasu negativnosti jeste odnos igrača oba tima koji je vrlo pozitivan i skoro nikada nije prešao granicu fer pleja. To mi daje nadu da će se i ovo prvenstvo završiti bez većih trauma.

Aleksandar Miletić