Никад се нисмо мрзели

Зоран Мока Славнић, један од најбољих европских плејмејкера свих времена и тренер који је удахнуо кошаркашки „шмек” многим великим југословенским талентима, по више основа има значајно место у историји нашег спорта. Међутим у нечему је јединствен: само он је играо и за Партизан и за Црвену звезду и тренирао њихове сениорске тимове (Бора Станковић је играо за оба клуба, тренирао први тим Партизана и јуниоре Звезде).

Како је у ваше време изгледало ривалство Звезде и Партизана?

Мене и моју генерацију у Звезди – пошто сам ја њено дете –учили су да је Партизан наш највећи спортски ривал, а о мржњи, злоби, нетрпељивости никада није било ни речи. Па како сам могао да мрзим Партизан кад су у њему играла у то време два играча с којима смо крчили пут ка светским висинама оној Југославији: Далипагић и Кићановић. Знам им децу, био сам на њиховим свадбама, на многим њиховим весељима, али, не кријем да ми је било најслађе да их „бијемо” на терену. Стална моја порука Кићановићу уочи дербија била је: „Кићо, мајсторе, свака част, али знаш да те чека драње, припреми се да видиш како Муса дере јарца”. Руку на срце, нисам увек био победник јер њега је мало ко могао да чува.

Зашто сте прелазили у Партизан?

То што сам био у два наврата и играч и тренер Партизана – о Звезди нећу да причам јер сам њено дете – било је увек кад ме није хтела Звезда. Намерно сам одлазио у Партизан. Тако сам се обрачунавао са незналицама из мог клуба коме сам дао младост и ваљда нешто помогао у стварању његовог имиџа.

Колико су се играчи дружили међусобно?

Довољно је да вам кажем да смо после сваког дербија одлазили на вечеру у КПЗ – Клуб просветне заједнице. Ваљда је то довољна потврда да се нисмо мрзели.

Како вам изгледа ово данас, овај „рат” чији се крај не назире?

Ово данас је нешто у шта чак не желим да верујем, а то је за мало ширу слику психолога, педагога, психијатара и осталих који лече ту врсту мржње. Данас ми чак не смета ако се противнички навијачи неким песмама обрачунавају, нити ми је сметало кад су ме вербално вређали, али улажење у терен, бацање појединих предмета и шиканирање на улици то никад нисам одобравао иако сам био способан да се од свега тога одбраним.

Шта је довело до данашње нетрпељивости?

Дванаестогодишња доминација Партизана је мало исфрустрирала људе из Звезде, а ове године се некако слика мења и претпостављам да је дошао моменат када ће Звезда преузети престо јер има у Србији добра изрека: ничија није горела до зоре! Са Партизанове стране су почели да испољавају непримерену дозу нервозе, а велики клубови се и препознају по томе да преживе и кад губе. То је кључ данашње нетрпељивости, два фронтмена, у правом смислу те речи, с једне стране Вујошевић с друге Човић, изнели су своје заштитничке ставове, свако бранећи свој положај и незадовољство свог клуба. Могао је можда тај обрачун да буде и на другачији начин, али сад је то већ ствар спретности, сналажљивости и поштења. Не можемо да кажемо да су нам дали позитиван пример, али мислим да је сада на реду дефинитивно терен који увек треба да буде у првом плану, а не само конференције, новине, телевизија и радио. Ја сам за то да коначан обрачун буде на терену. Оно што је најпозитивније у овом галиматијасу негативности јесте однос играча оба тима који је врло позитиван и скоро никада није прешао границу фер плеја. То ми даје наду да ће се и ово првенство завршити без већих траума.

Александар Милетић