Proboj izgubljenih srpskih junaka

Čačak – Mačva je utonula u noć između 4. i 5. avgusta 1914. i Treći konjički puk potpukovnika Nikole Colovića ostao je bez jela, a vojnici su konjima davali po šačicu zobi preko đema. Oni osećaju opasnost po ljudima, ne njište i ne ržu. Puk je bio opkoljen, bez nade, mogao se probiti jedino preko Lipolista, pa komandant odazva na stranu potporučnika Aleksandra Mišića: „Idete u izviđanje. Ako je u selu protivnik raportiraćete mi, ako se vratite, da u selu nema protivnika”.

Mladi oficir ujahao je u selo izustivši pred stražarom jedine dve nemačke reči koje je mogao izreći a da ne pogreši – „Drite regimente” – i uverio se da je Lipolist pun Austrijanaca. Vratio se sa izviđačkog zadatka, izvestio svoje da je „put slobodan” a Colović je naredio da se krene u selo, bez pucanja, bez sjahivanja i bez ikakva razgovora. Neprijateljske straže nisu ni slutile da tu bezglasnu konjicu koja prolazi noćnom tminom čine Srbi, pa je kroz sred austrijskog bivaka projezdio puk srpskih konjanika a ni puška da plane.

Ovo je, ukratko, duša nevelike dokumentarne pripovetke Čačanina Radoja Jankovića (1879–1943) „Proboj” u njegovoj zbirci „Dani i godine” koja je prvi put objavljena 1926. godine u Beogradu (Geca Kon). Jankovićeva kći dr Vidosava Janković (1919) nedavno je svoj jedini primerak na čitanje dala prestoničkom izdavaču Milanu Todoroviću („Magelan pres”) koji je, „shvativši kakav biser ima u rukama”, odmah štampao drugo izdanje zbirke (Beograd, 2013).

Tako se jedna dragocena knjiga otela zaboravu a ovih dana predstavljena je u Jankovićevom rodnom gradu, u sastavu 51. „Disovog proleća”.

– Upravo je pripovetka „Proboj” najviše korišćena kao predtekst za film „Marš na Drinu”, snimljen 1964. godine na pola stoleća od Cerske bitke – kaže za „Politiku” Danica Otašević, direktor Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis” u Čačku, koja priređuje „Proleće”.

Izdavač Todorović veli da je Janković bio „gospodin svetskog renomea ali i narodni čovek i vojnik koji je upoznao cara Nikolaja i kralja Zogua”. Profesor književnosti u čačanskoj Gimnaziji, Vladimir Dimitrijević, reče na predstavljanju da je to knjiga kojoj se mora salutirati, dodajući: „U njenoj viteškoj, otmenoj usredsređenosti možete da odmorite dušu i setite se čiji ste potomci”.

Vidosava Janković nije bila u prilici da ovim povodom doputuje u Čačak, ali je još ranije odlučila da očevu zaostavštinu prepusti biblioteci iz njegovog zavičaja. Knjižničari iz te kuće pre nekoliko godina duže su razgovarali sa njom i na jednom mestu ostale su zabeležene ove reči:

„Knjigu je koristio Žika Mitrović, reditelj iz ’Avala filma’ za ’Marš na Drinu’. I ja sam sa majkom negde 1970. godine otišla u bioskop. Iako mama nije volela bioskope jer su bili zagušljivi, kažem joj: ’Hajde bar da gledamo Marš na Drinu’, i odemo jednog dana pre podne. Slušajući dijaloge prepoznala sam tekst moga oca iz knjige ’Dani i godine’, na nekim mestima in toto (u celini). U to doba ovu knjigu niko nije čitao, bilo je to već demodirano i neaktuelno štivo. To su bili tempi passati (prošla vremena).”

I čudnovati životopis Radoja Jankovića poslužiće jednog dana, može biti, kao nadahnuće za neki novi film, jer ono što je prošao sin čačanskog krčmara i sveštenikove kćerke ne može da stane ni u nekoliko običnih života.

Jankovićeva supruga Natalija, tokom muževljevog službovanja u SAD, odvela je Nikolu Teslu u posetu bolesnom Mihailu Pupinu, i učinila da se dva velika Srbina pomire pred kraj Pupinovog života. Radoje je između dva svetska rata pisao za „Politiku” pod pseudonimom Moravac a kći Vidosava, koja danas živi u Beogradu, bila je profesor na Katedri za engleski jezik Filološkog fakulteta i vrsni prevodilac.

Životopis kao na filmu

Radoje Janković svršio je Nižu vojnu akademiju 1900. godine u Beogradu a od 1906. do 1908. Višu intendantsku školu u Parizu. Učestvovao je u Majskom prevratu 1903. godine kada su svrgnuti poslednji Obrenovići i postao član Udruženja „Ujedinjenje ili smrt”.

Kasnije će, kao učesnik, pisati o bitkama na Ceru i Kolubari, godinu 1915. proveo je u Španiji u nabavljačkoj misiji za vojsku a 1916. sa Krfa je upućen u Rusiju za načelnika Jugoslovenskog dobrovoljačkog korpusa u Odesi.

Povodom solunske afere opozvan je iz Odese u Solun, jer se suprotstavio suđenju Apisovoj grupi. Iz Petrograda, 23. maja 1917. godine, piše protestnu notu kraljevskoj vladi na Krfu i prestolonasledniku Aleksandru zbog solunskog procesa. Ražalovan je i penzionisan a potom osuđen u odsustvu od Vojnog suda u Solunu na 15 godina zatvora. Janković odbija da se povinuje odluci vlade i ostaje u Rusiji gde ga štiti revolucionarna vlast. U Samari 1918. sklapa boljševički brak sa Natalijom, kćerkom Lazara Kalmića, izvoznika iz Beograda (po pravoslavnom obredu venčali su se tek 1928. godine u crkvi u Čikagu).

Mladi par kreće Transibirskom železnicom ka Vladivostoku gde stiže posle dva meseca. U francuskom poslanstvu Janković dobija privremene isprave i prelazi sa Natalijom u Japan, gde ostaju nekoliko meseci. Na putu prema Evropi, Srbina za kim je raspisana međunarodna poternica hapsi u Eritreji engleska policija i zadržava u zatvoru. Natalija već u blagoslovenom stanju stiže u Francusku gde pronalazi svekrvu Milku Janković i uspostavlja vezu sa ocem Lazarom.

U Kanu im se, posle nekoliko meseci, pridružuje i Radoje, pa utočište traže u Rimu kod pukovnika Živka Pavlovića, ratnog druga iz mnogih bojeva, i tu im se 1919. rađa kći Vidosava. Krajem 1923. godine Radoje se vraća u Beograd gde je lišen slobode na osnovu solunske presude. U Zabeli, Lepoglavi i Sremskoj Mitrovici provodi više od dve godine da bi maja 1925. bio amnestiran i vraćen u svoja prava. Maja 1926. postavljen je za konzula u Čikagu, a juna 1929. godine za Generalnog konzula u Njujorku i na tom položaju ostaje do 1936. Dužnost opunomoćenog ministra u Albaniji Janković je prihvatio 1937. godine.