Kako pojeftiniti ljude

Najava smanjivanja broja časova srpskog jezika i književnosti u srednjim stručnim školama podsetila me je na vreme kada sam u srednjoj školi popravljao televizore. Na štampanoj ploči televizora bilo je mnogo praznih mesta na kojima su se nalazile iscrtane konture elektronskih komponenti kojima je tu mesto. Međutim, tih delova nije bilo, jer su za najjeftinije TV aparate oni bili suvišni. Televizori su radili i bez tih delova, samim tim su bili i jeftiniji. Da li se isto događa i sa tom nesrećnom decom kojoj anonimni reformatori žele da smanje broj časova srpskog? Ako za tu decu važi isto što i za televizore – da je važno samo da rade/funkcionišu – onda im nije potrebno ništa osim stručnih predmeta (da nauče da rade) i stranih jezika (da mogu da razumeju komandu onoga što se eufemistički zove strani investitor). Zar na taj način ne pretvaramo decu u gole mašine, robove od kojih se očekuje samo da vredno rade za malo para, da budu poslušni i umru na vreme (da ne bi opterećivali penzioni fond)? Zar smisao škole nije da ,,poskupi” čoveka, da ga uputi u različite sfere ljudskog znanja, da razvije sve njegove sposobnosti, a ne da ga ,,pojeftinjuje” tako što će sa njega skidati sve elemente čovečnosti (književnost, lepe umetnosti, filozofija, istorija, geografija, matematika...) da bi ga na kraju svela tek na golu radnu snagu i uho koje može da primi komandu. Naravno, uvek će neko od onog poluobrazovanog sveta, poluintelektualaca kako ih je Slobodan Jovanović nazvao, da kaže kako je književnost danas suvišna. To su ljudi koji reč ,,razvoj” ili reč ,,napredovanje” vide kao proces pretvaranja u suvišno svega što se ne može pojesti, popiti, ili sipati u rezervoar. Ljudi koji sanjaju o ,,jeftinoj” državi čiji će razlog postojanja i jedini smisao biti sadržan u obavezi da vraća kredite, a u kojoj će i ljudska snaga i ljudski životi biti vrlo jeftini, u najboljem slučaju, potpuno besplatni. Nama ostalima, koji smo ipak malo skuplji u svakom smislu, književnost je potrebna iz nekoliko jednostavnih razloga: 1) književnost razvija mogućnost preciznog formulisanja vlastitih stavova, dakle iz nemih bića pretvara nas u ljude; 2) književnost pokazuje da svet nisu šarena vrata u koja telad zadivljeno gleda, već šuma znakova koji se mogu i moraju tumačiti, ako čovek ne želi da bude to tele; 3) književnost kroz istoriju književnosti i žanrove utopije i distopije stvara ljudsko vreme sačinjeno od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, koje se razlikuje od vremena životinja koje poznaju samo sadašnjost i ništa više. Dodajmo tu i nacionalni prefiks – dakle, radi se o srpskoj književnosti. Šta nam proučavanje kanona srpske književnosti pokazuje? To da nismo narod specijalizovan za traženje milostinje iz svakakvih fondova i robovski rad od jutra do sutra za koricu hleba, već da smo – i dalje – kultura koja je dala svoj doprinos evropskoj i svetskoj kulturnoj baštini. Dakle, srpska književnost sve nas, uključujući i decu iz tzv. stručnih škola, upućuje na to da su slobodni i kulturni ljudi koji ne zaslužuju robovski status. Slutim da upravo zato i teže da je odvoje od te dece.

slobodanvladusic.net