Brojevi i brbljanje

Uvek me je fascinirala činjenica kako se u malim, naoko nebitnim stvarima, može prepoznati slika vremena u kome živimo. Recimo, prenosi utakmica sa zalazećeg Prvenstva sveta u fudbalu. U nekadašnjoj zemlji, prema kojoj uzgred budi rečeno ne osećam nikakvu nostalgiju, sportski novinari RTS-a bili su hronično nepripremljeni za utakmice koje su prenosili, pa tako od njih niste mogli da dobijete nijednu informaciju ili stručni komentar o onome što gledate. Međutim, valjda da bi tu prazninu u informisanosti nekako prikrili, oni su neprekidno u prenosu izlagali sebe same, pa je publika mogla da čuje širok dijapazon iskaza koji su varirali od gluposti do istinskih duhovitosti. Sve se to taložilo u arhivi tzv. lapsusa, koji su se pamtili i prepričavali. Ti lapsusi su postajali sastavni deo sportskih uspomena gledalaca, ali i specifična lična karta novinara, ono po čemu su se međusobno razlikovali. Imali smo dakle, posla s ličnostima od kojih su neke bile... recimo manje taktične: ,,Saviću, imali ste malu porodičnu neprijatnost... umrla vam je majka”. A druge šarmantne u izražavanju svojih navijačkih strasti: ,,Na teren su izašli igrači Partizana, a evo i naših” (Zvezda). Ličnost komentatora je, dakle, uvek dolazila do izražaja kao neka vrsta prekršaja (protiv objektivnosti), ili pak, kao izraz ironičnog, neobaveznog pogleda na samu utakmicu.

Gledajući prenose fudbalskih utakmica ovih nekoliko nedelja, zaista sam bezbroj puta požalio što moj TV nema funkciju pojačavanja publike i isključivanja komentatora. Gotovo je nemoguće očekivati da će bilo koji komentator napraviti bilo kakav ,,lapsus”, (komentar tipa: ,,Čudno dodavanje – jako i nikome.”) jer ova generacija sportskih novinara ili nema hrabrosti da izrazi vlastitu ličnost, ili jednostavno nisu ličnosti. Tako se prenosi pretvaraju u okean ispraznosti i dosade. Poznajem nekoliko drugara koji tom užasu naklapanja pariraju tako što imitiraju komentatora izgovarajući, unapred, poznate floskule: ,,Utakmica tvrda i puna ritma”, ,,Jedna greška može da odluči pobednika” itd. Slično se dešava i u studiju kada tzv. stručni komentatori počnu da ,,analiziraju” utakmicu. Tako možemo da čujemo ,,stručnu” konstataciju da je tim A pobedio zato što su njegovi igrači u svakom trenutku ,,znali šta hoće”. A ovi drugi to kao nisu znali...

Razume se, tu gde nema znanja i gde nema ličnosti, ima samo takvog ošljarenja i brbljanja. I naravno, brojeva. Dirljiv je, zaista, napor srpskih sportskih novinara da fudbalske utakmice prekriju mrežom statističkih podataka, koje simuliraju nekakvo znanje o fudbalu. To je isto kao kada biste neku knjigu opisivali tako što biste naveli koliko ima stranica, koliko imenica i glagola, koliko se puta spominje veznik ,,i”. Knjige se čitaju zbog reči i onoga što te reči znače, a ne brojeva, kao što se i fudbalske utakmice gledaju s nadom da će se u njima dogoditi nešto što se može opisati samo rečima (ili možda čak ni rečima), a ne zato što je neko pretrčao 10 kilometara, napravio 58 pasova, ili držao loptu 60 odsto utakmice.

Ipak, možda ne bi trebalo biti toliko kritičan prema današnjim novinarima – kroz njih zapravo progovara vreme u kome živimo. To vreme karakteriše snažna težnja da se sve izrazi kroz brojeve, čak i ono što ne može biti izbrojano – ljudska sreća, na primer, ili duševna bol (tj. odšteta koja se za nju plaća), kao što se istovremeno od čoveka ne traži da bude ličnost, već da bude pokoran, što znači da svoje mišljenje i svoj stav, zameni nizom fraza koje ništa ne znače niti bilo šta opisuju. Zato ono što čujete uz utakmicu nije glas novinara – to je glas epohe.