Srpska škola u Južnoj Africi

Srpska zajednica u Južnoj Africi jedna je od naših najmanjih i najmlađih na svetu, stara tek nekih sto godina, ali vrlo aktivna i uticajna. Od pre nekoliko godina, zahvaljujući profesorki razredne nastave Violeti Pavlović-Marinović, srpski jezik je uveden u obrazovni sistem Afrike i izjednačen sa engleskim, francuskim ili nemačkim jezikom.

Ona živi u Johanesburgu, koji još nazivaju Džozi, Džoburg ili Egoli, što znači zlatni grad. U „zlatnom gradu” je najbrojnija srpska zajednica na ovom kontinentu i jedina srpska škola u Africi u koju trenutno ide tridesetak učenika.

– U Africi trenutno živi oko 20.000 Srba, najviše u Johanesburgu i Kejptaunu. Imamo i Crkvu Svetog Tome, jedina na afričkom kontinentu u kojoj se pored Srba okupljaju i pravoslavci afričkog porekla, i našu dopunsku školu „Sveti Sava”, kod Ministarstva prosvete registrovana 2009. godine. Radimo po nastavnim planovima i programima Srbije, a đaci uče iz naših udžbenika koje je obezbedila Kancelarija za dijasporu – priča Violeta koja je uspela da dođe u našu redakciju jureći između sastanaka u raznim ministarstvima, pokušavajući da prikupi svaku moguću podršku i pomoć.

U Srbiju dolazi otprilike jednom godišnje.

– Svaka pomoć je dobrodošla i materijalna i moralna – kaže sa osmehom profesorka koja je otišla iz Beograda sa nepunih 26 godina, sada već daleke 1993. godine, želeći da upozna druge kulture i drugi način života.

Iako nije bila, kako kaže, kao većina, ekonomski emigrant, već je put Afrike poneo avanturistički duh i budući suprug Stevan, prve godine života je obeležila bukvalno borba za opstanak.

Da bi postavila školu na noge, Violeta je prve dve godine volontirala, a sada joj plata, koja nije dovoljna za život u Africi, stiže iz Srbije. Radi na ugovoru i plaćena je samo za rad sa osnovcima.

Škola se izdržava zahvaljujući donatorima, našoj ambasadi, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pomažu i razna ministarstva, ali i sami roditelji na čiju inicijativu je škola osnovana, jer su želeli da njihova deca sačuvaju našu kulturu i jezik.

– Uporedo sa osnivanjem škole u Johanesburgu, tekla je borba i za priznavanje srpskog jezika kao maternjeg jezika za decu emigranata i kao izbornog predmeta za decu koja su rođena u Južnoj Africi. To znači da je danas srpski jezik priznat u kurikulumu od četvrtog razreda osnovne škole i do četvrtog razreda srednje škole u Južnoj Africi i po tome smo jedinstveni u svetu. Maturu je već položilo sedmoro đaka i oni su upisali fakultete – objašnjava ova profesorka.

Pitamo je kako izgledaju časovi u školi i koje su to lekcije oko kojih se najviše muče naši đaci. Ona odgovara da su problem padeži, kao i izgovaranje slova kojih nema u engleskom jeziku, poput „lj”, „lj”, „ć” ili „č”.

– Deca koja dolaze iz mešovitih brakova u porodicama govore i druge jezike, tako oni do šestog razreda mešaju engleski i srpski recimo, ali kada savladaju ćirilicu i počnu da čitaju, sve dođe na svoje mesto. Trenutno u školi imamo tri grupe učenika, od predškolaca do srednjoškolaca, a uči se geografija, istorija, muzičko, likovno, imamo i veronauku – kaže Violeta.

Ona dodaje da su Srbi u Africi intelektualci, među njima su inženjeri, menadžeri, direktori građevinskih firmi, lekari… U Johanesburgu se živi brzo i skučeno. Velike su razdaljine i visoka stopa kriminala, pa nema slobode i sigurnosti, a 90 odsto vremena se provodi u kolima.

Violeta drži časove i svojim sinovima, Aleksi (11) i Jovanu (17), pomaže i suprug Stevan koji je kupio tablu za školu. Ovde se organizuje filmski festival, radi i srpsko kulturno-umetničko društvo, đaci već pet godina učestvuju na „Danima ćirilice” i za svoje radove, a bude ih i po 20, dobijaju pohvale.

Deo ove grupe entuzijasta je i Ksenija Berović, čija jedanaestogodišnja ćerka takođe ide u ovu školu. Ona s ponosom kaže da naša deca u Africi znaju i srpski i ćirilicu, ali da se o tome malo zna van ovog kontinenta.

Evo, beležimo ovu priču i stavljamo i sliku đaka snimljenu u učionici za Vrbicu. Na zidovima Tesla, Vuk, azbuka, srpska zastava…

– Malo nas je, ali se ne damo, a broj đaka se povećava, što dovoljno govori kako se i sa malo toga može postići mnogo, iako smo udaljeni hiljadama kilometara od matice – kaže na kraju Violeta Pavlović-Marinović.