Kina prva – predviđeno 1998.

Na prvoj stranici ,,Politike” 3. maja objavljen je tekst ,,Kina prva ekonomska sila sveta do kraja 2014.” u kome se kaže da ekonomisti svetske banke procenjuju da će Kina još ove godine prestići SAD po snazi nacionalne privrede.

Zanimljivo je da je pokojni kanadski istoričar Andre Gunder Frank (1929–2005) u svojoj knjizi„Preorijentacija: globalna ekonomija u azijskom razdoblju”, („ReOrient: Global Economy In The Asian Age”, Berkeley: University of California Pr. 1998) isto to predvideo.

Osnovna teza autora sadržana je već u igri reči u naslovu (pošto drugi deo reči u engl. naslovu sadrži ,,orijent”) – a mogla bi se ovako rezimirati: u 21. veku dominacija u svetskoj istoriji će se (posle 200 godina) vratiti na tlo Azije, a to iziskuje i teorijsku preorijentaciju u ključnim društvenim naukama: istoriji, ekonomiji, kulturi (napuštanje evrocentrizma i uverenja da se sve bitno događa i događaće se na Zapadu).

Ubrzo po objavljivanju, ova knjiga je prevedena na nekoliko svetskih jezika i naišla je na nepodeljenu pažnju istoričara i ekonomista koji se bave globalnom ekonomijom u svetu, a tokom 1999. ponela je i nagradu za knjigu godine Udruženja za svetsku istoriju u Kanadi. Pojedini istoričari smatraju da je ova knjiga postala klasično delo svetske istorije, poput knjiga kao što su Tojnbijeva ,,Istorija”, ili Meknejlov ,,Uspon Zapada”.

Autor se zalaže za ono što on naziva holističkim gledištem (za koje smatra da je nedostajalo Marksu i Veberu, koji su bili evrocentrički orijentisani) i dokazuje da je hegemonija Zapada u modernoj eri uspostavljena posle 1800. godine, tj. da je sve do tada Evropa bila od sekundarnog značaja u globalnoj konstelaciji evroazijske ekonomije, dok je centralno mesto pripadalo Kini. On smatra da smo sada ,,svi u istom čamcu” i da je (Hantingtonova) ideja o sudaru civilizacija neodrživa.

U drugom poglavlju knjige on analizira tokove svetske trgovine i podelu rada koja je obeležavala svet u vremenu između 1400. i 1800. U trećem istražuje ulogu novca u svetskoj ekonomiji u celini, kao i kako ekonomija utiče na odnose između regiona (širenje i povezivanje svetske ekonomije) u tom istom periodu. U četvrtom pokazuje kako su stanovništvo, proizvodnja, trgovina i potrošnja uticale na razvoj u Aziji i Evropi. Na osnovu toga dolazi do zaključka da je Azija imala ekonomsku prednost nad Evropom sve negde do 1750. godine.

U petom poglavlju izlaže horizontalnu integrativnu makroistoriju, u kojoj se pokazuje da simultanost zbivanja širom sveta nije slučajna. Na osnovu toga pokazuje se zašto su bili simultani pad dinastije Ming u Kini, revolucija u Engleskoj, pobune u Španiji i Japanu (a sva ta zbivanja odigravaju se oko 1640).

U šestom poglavlju pokazuje zašto je Zapad ,,pobedio” u 19. veku, zašto će ta pobeda biti privremena i koliko će trajati. Autor dolazi do zaključka da je opadanje u Aziji posle 1750. godine usledilo kao posledica prethodnog napretka, a da je napredak u Evropi izrastao iz njenog prethodnog marginalnog položaja. Na osnovu toga dolazi do predviđanja da je u 21. veku moguć preokret, a da je promena balansa u korist Azije već otpočela.

U sedmom (poslednjem) poglavlju autor svoju poziciju sučeljava sa tezama Fukujame (o kraju istorije), Hantingtona (o sudaru civilizacija) i Barbera (o ,,džihadu konfrontiranom sa svetom Mekdonaldsa – reč je o knjizi ,,Jihad vs.McWorld“) i ističe da je njegova teorija bolje objašnjenje i pogodniji okvir za istoriju sveta u 21. veku, pošto on promoviše jedinstvo u razlici (ili jedinstvo sa razlikama).

O autoru i njegovim delima, može se više naći na http://rrojasdatabank.info/agfrank/

Profesor univerziteta