Кина прва – предвиђено 1998.

На првој страници ,,Политике” 3. маја објављен је текст ,,Кина прва економска сила света до краја 2014.” у коме се каже да економисти светске банке процењују да ће Кина још ове године престићи САД по снази националне привреде.

Занимљиво је да је покојни канадски историчар Андре Гундер Франк (1929–2005) у својој књизи„Преоријентација: глобална економија у азијском раздобљу”, („ReОrient: Global Economy In The Asian Age”, Berkeley: University of California Pr. 1998) исто то предвидео.

Основна теза аутора садржана је већ у игри речи у наслову (пошто други део речи у енгл. наслову садржи ,,оријент”) – а могла би се овако резимирати: у 21. веку доминација у светској историји ће се (после 200 година) вратити на тло Азије, а то изискује и теоријску преоријентацију у кључним друштвеним наукама: историји, економији, култури (напуштање евроцентризма и уверења да се све битно догађа и догађаће се на Западу).

Убрзо по објављивању, ова књига је преведена на неколико светских језика и наишла је на неподељену пажњу историчара и економиста који се баве глобалном економијом у свету, а током 1999. понела је и награду за књигу године Удружења за светску историју у Канади. Поједини историчари сматрају да је ова књига постала класично дело светске историје, попут књига као што су Тојнбијева ,,Историја”, или Мекнејлов ,,Успон Запада”.

Аутор се залаже за оно што он назива холистичким гледиштем (за које сматра да је недостајало Марксу и Веберу, који су били евроцентрички оријентисани) и доказује да је хегемонија Запада у модерној ери успостављена после 1800. године, тј. да је све до тада Европа била од секундарног значаја у глобалној констелацији евроазијске економије, док је централно место припадало Кини. Он сматра да смо сада ,,сви у истом чамцу” и да је (Хантингтонова) идеја о судару цивилизација неодржива.

У другом поглављу књиге он анализира токове светске трговине и поделу рада која је обележавала свет у времену између 1400. и 1800. У трећем истражује улогу новца у светској економији у целини, као и како економија утиче на односе између региона (ширење и повезивање светске економије) у том истом периоду. У четвртом показује како су становништво, производња, трговина и потрошња утицале на развој у Азији и Европи. На основу тога долази до закључка да је Азија имала економску предност над Европом све негде до 1750. године.

У петом поглављу излаже хоризонталну интегративну макроисторију, у којој се показује да симултаност збивања широм света није случајна. На основу тога показује се зашто су били симултани пад династије Минг у Кини, револуција у Енглеској, побуне у Шпанији и Јапану (а сва та збивања одигравају се око 1640).

У шестом поглављу показује зашто је Запад ,,победио” у 19. веку, зашто ће та победа бити привремена и колико ће трајати. Аутор долази до закључка да је опадање у Азији после 1750. године уследило као последица претходног напретка, а да је напредак у Европи израстао из њеног претходног маргиналног положаја. На основу тога долази до предвиђања да је у 21. веку могућ преокрет, а да је промена баланса у корист Азије већ отпочела.

У седмом (последњем) поглављу аутор своју позицију сучељава са тезама Фукујаме (о крају историје), Хантингтона (о судару цивилизација) и Барбера (о ,,џихаду конфронтираном са светом Мекдоналдса – реч је о књизи ,,Jihad vs.McWorld“) и истиче да је његова теорија боље објашњење и погоднији оквир за историју света у 21. веку, пошто он промовише јединство у разлици (или јединство са разликама).

О аутору и његовим делима, може се више наћи на http://rrojasdatabank.info/agfrank/

Професор универзитета