Nevidljivi registar

„Javni ugovori evidentiraju se u Registru javnih ugovora koji vodi ministarstvo nadležno za poslove finansija kao jedinstvenu elektronsku bazu podataka na Portalu javnih nabavki – potportal.” Tako piše u članu 74. Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, kojim je predviđeno da ministar nadležan za poslove finansija donosi pravilnik kojim propisuje sadržinu i način vođenja registra.

Taj pravilnik je bio razlog zbog kog sam se sredinom prošle godine, u svojstvu poverenika za informacije od javnog značaja, pismom obratio tadašnjem ministru finansija i privrede upozoravajući ga da su neke odredbe pravilnika, koji je on neposredno pre toga (s docnjom od godinu i po u odnosu na zakonski rok) doneo, suprotne Ustavu i zakonu, da će njihova primena ugroziti prava javnosti i imati druge negativne posledice. Radilo se o odredbama kojima se pravilnikom utvrđuje da pristup ugovorima i drugoj dokumentaciji iz zbirke isprava registra „može biti dozvoljen” samo „licu koje može da dokaže pravni interes za uvid” kao i da pristup „neće biti omogućen” ako bi „mogao bitno otežati ostvarivanje ekonomskih interesa javnog i privatnog partnera”.

Zakonom o slobodnom pristupu informacijama izričito je predviđena pretpostavka opravdanog interesa javnosti da zna; tražilac informacije, dakle, nema nikakvu obavezu da dokazuje postojanje bilo kakvog posebnog interesa. Naprotiv, samo organ vlasti, ukoliko želi da ograniči pravo pristupa informaciji, u svakoj konkretnoj situaciji, ima obavezu da dokaže postojanje interesa koji je u tom trenutku pretežan u odnosu na pravo javnosti da zna. I ti interesi, to jest razlozi za eventualno ograničavanje prava na pristup informacijama utvrđeni su zakonom. Pravno je neodrživo da se mimo zakonom utvrđenih razloga, podzakonskim aktom, predviđaju dodatni razlozi za ograničenje prava javnosti.

Registar javnih ugovora je, ili bi bar trebalo da bude, važan mehanizam kontrole javnosti nad ugovorima koje država to jest njena tela, organi i državna preduzeća zaključuju s privatnim partnerima. I sam Zakon o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, na osnovu kog je i donet pravilnik, izričito predviđa da je registar javan, kao i da se uređivanje uslova, načina i postupka zaključivanja javnih ugovora uz ostalo zasniva na načelima zaštite javnog interesa i transparentnosti.

Na moje pismo nije bilo reakcije. Najverovatnije „objašnjenje” jeste rekonstrukcija vlade koja je neposredno usledila. Posle rekonstrukcije, ponovio sam manje-više istovetno upozorenje novom ministru (sada samo) privrede. On je prihvatio sve argumente i dao mi uveravanja da će akt biti izmenjen, a nezakonite i neustavne odredbe stavljene van snage.

Međutim, ubrzo sam dobio informaciju da „po tumačenjima u Vladi“ pitanje nije u nadležnosti Ministarstva privrede već Ministarstva finansija. Razgovarao sam o problemu i s ministrom finansija. I moji saradnici pokušali su da uspostave odgovarajuću komunikaciju sa odgovornima u Ministarstvu finansija.

Pošto je rezultat izostao a prošlo je više nego dovoljno vremena, kao što sam ranije i nagovestio, podneo sam Ustavnom sudu Srbije Predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti pravilnika.

Epilog je bio: dopis kojim me ministar finansija, u kontekstu izjašnjenja povodom postupka pred Ustavnim sudom, obaveštava da je pravilnik konačno uskladio sa zakonom.

Je li to razlog za zadovoljstvo? Ili, s obzirom na količinu vremena i energije potrebne našoj državi za savladavanje jedne od najlakših lekcija o pravnoj državi (zakonom zajamčena prava ne mogu i ne smeju se ograničavati podzakonskim, ministarskim aktima), razlog za zabrinutost?

A ima, nažalost, još nešto što je i mnogo veći razlog za zabrinutost. Nešto što uspeh u opisanom povereničko-ministarskom „natezanju” čini sasvim „apstraktnim”. Svodi se na pitanje: a gde nam je Registar javnih ugovora? Jer njega, ni dve i po godine po usvajanju Zakona o javno privatnom partnerstvu i koncesijama nije moguće pronaći na adresi iz zakona. Ni na bilo kojoj drugoj.

Poverenik za informacije od javnog značaja