Невидљиви регистар

„Јавни уговори евидентирају се у Регистру јавних уговора који води министарство надлежно за послове финансија као јединствену електронску базу података на Порталу јавних набавки – потпортал.” Тако пише у члану 74. Закона о јавно-приватном партнерству и концесијама, којим је предвиђено да министар надлежан за послове финансија доноси правилник којим прописује садржину и начин вођења регистра.

Тај правилник је био разлог због ког сам се средином прошле године, у својству повереника за информације од јавног значаја, писмом обратио тадашњем министру финансија и привреде упозоравајући га да су неке одредбе правилника, који је он непосредно пре тога (с доцњом од годину и по у односу на законски рок) донео, супротне Уставу и закону, да ће њихова примена угрозити права јавности и имати друге негативне последице. Радило се о одредбама којима се правилником утврђује да приступ уговорима и другој документацији из збирке исправа регистра „може бити дозвољен” само „лицу које може да докаже правни интерес за увид” као и да приступ „неће бити омогућен” ако би „могао битно отежати остваривање економских интереса јавног и приватног партнера”.

Законом о слободном приступу информацијама изричито је предвиђена претпоставка оправданог интереса јавности да зна; тражилац информације, дакле, нема никакву обавезу да доказује постојање било каквог посебног интереса. Напротив, само орган власти, уколико жели да ограничи право приступа информацији, у свакој конкретној ситуацији, има обавезу да докаже постојање интереса који је у том тренутку претежан у односу на право јавности да зна. И ти интереси, то јест разлози за евентуално ограничавање права на приступ информацијама утврђени су законом. Правно је неодрживо да се мимо законом утврђених разлога, подзаконским актом, предвиђају додатни разлози за ограничење права јавности.

Регистар јавних уговора је, или би бар требало да буде, важан механизам контроле јавности над уговорима које држава то јест њена тела, органи и државна предузећа закључују с приватним партнерима. И сам Закон о јавно-приватном партнерству и концесијама, на основу ког је и донет правилник, изричито предвиђа да је регистар јаван, као и да се уређивање услова, начина и поступка закључивања јавних уговора уз остало заснива на начелима заштите јавног интереса и транспарентности.

На моје писмо није било реакције. Највероватније „објашњење” јесте реконструкција владе која је непосредно уследила. После реконструкције, поновио сам мање-више истоветно упозорење новом министру (сада само) привреде. Он је прихватио све аргументе и дао ми уверавања да ће акт бити измењен, а незаконите и неуставне одредбе стављене ван снаге.

Међутим, убрзо сам добио информацију да „по тумачењима у Влади“ питање није у надлежности Министарства привреде већ Министарства финансија. Разговарао сам о проблему и с министром финансија. И моји сарадници покушали су да успоставе одговарајућу комуникацију са одговорнима у Министарству финансија.

Пошто је резултат изостао а прошло је више него довољно времена, као што сам раније и наговестио, поднео сам Уставном суду Србије Предлог за оцену уставности и законитости правилника.

Епилог је био: допис којим ме министар финансија, у контексту изјашњења поводом поступка пред Уставним судом, обавештава да је правилник коначно ускладио са законом.

Је ли то разлог за задовољство? Или, с обзиром на количинu времена и енергије потребне нашој држави за савладавање једне од најлакших лекција о правној држави (законом зајамчена права не могу и не смеју се ограничавати подзаконским, министарским актима), разлог за забринутост?

А има, нажалост, још нешто што је и много већи разлог за забринутост. Нешто што успех у описаном повереничко-министарском „натезању” чини сасвим „апстрактним”. Своди се на питање: а где нам је Регистар јавних уговора? Јер њега, ни две и по године по усвајању Закона о јавно приватном партнерству и концесијама није могуће пронаћи на адреси из закона. Ни на било којој другој.

Повереник за информације од јавног значаја