O fajteru bez predaha

Vr­hun­ski no­vi­nar, ret­ko da­ro­vi­ti pu­bli­ci­sta, pro­mu­ćur­ni ured­nik, bez­na­god­be­ni po­le­mi­čar, lu­cid­ni kri­ti­čar na­ših glu­po­sti, za­je­dlji­va pr­zni­ca i le­gen­dar­ni ge­ne­ral­ni di­rek­tor Ra­dio-te­le­vi­zi­je Sr­bi­je Alek­san­dar Sa­ša Ti­ja­nić – na­pu­stio nas je pre ne­što vi­še od po­la go­di­ne. Ose­buj­ni hro­ni­čar na­še stvar­no­sti je oti­šao i osta­vio nas bez la­men­ta i od­go­vo­ra u sle­de­ćem bro­ju. U per­ma­nent­nom faj­tu bez pre­da­ha za nor­mal­nost i oslo­bo­đe­ni RTS – iz­go­reo je kao lep­tir na si­ja­li­ci od dve­sta sve­ća. Ne pro­đe dan a da ne po­mi­slim na nje­go­vu pa­met, hra­brost, da­le­ko­vi­dost i spo­sob­nost. Da ne pri­zna po­raz. I da po­be­di. Sve – sem smr­ti. 

Ka­da je u da­nu kon­sti­tu­i­sa­nja no­ve Vla­de Sr­bi­je bi­ro za me­di­je vla­da­ju­ćeg SNS-a emi­to­vao upo­zo­ra­va­ju­će i oštro sa­op­šte­nje u ko­jem je kri­ti­ko­va­na ure­đi­vač­ka po­li­ti­ka RTS-a – iz Ta­kov­ske 10 ni­je bi­lo od­go­vo­ra, ni bi­lo ka­kve jav­ne re­ak­ci­je. To je bio ja­san znak da je sa Ti­ja­ni­ćem u ne­po­vrat oti­šlo i jed­no vre­me. Mo­ji pri­ja­te­lji, na­sled­ni­ci pr­ste­no­va RTS-a, ni­su se ogla­si­li sa­op­šte­njem na ko­je smo na­vi­kli u slič­nim si­tu­a­ci­ja­ma, čak i on­da kad bi ne­ko tek za­gre­bao u auto­nom­nost i ne­za­vi­snost Jav­nog ser­vi­sa. Sa­mo muk i po­kor­na ti­ši­na. Mo­žda su sma­tra­li da je ko­me­sar­sko sa­op­šte­nje vla­da­ju­će par­ti­je po zna­ča­ju mi­nor­no i da ga tre­ba ig­no­ri­sa­ti? Ma­lo je ve­ro­vat­no. Ili su pri­stoj­ni lju­di ko­ji u v. d. re­ži­ma vo­de RTS re­zo­no­va­li da je za njih uput­ni­je i bo­lje da ne ta­la­sa­ju, da je du­go­roč­ni­je i is­pla­ti­vi­je – da po­ka­žu tr­pe­lji­vost i da pro­gu­ta­ju kne­dlu? 

Sve su­prot­no od ono­ga što bi ura­dio Ti­ja­nić. Ovaj i još ne­ki do­ga­đa­ji ko­ji su se u po­sled­nje vre­me zbi­li na re­la­ci­ji Jav­ni ser­vis – vla­da­ju­ća par­ti­ja po­ka­zu­ju ko­li­ko će se ve­li­ka bit­ka vo­di­ti za RTS. Ko­li­ko ma­lo tre­ba da se po­dig­ne ni­vo tur­bu­lent­ne go­to­vo­sti ka­da je u pi­ta­nju RTS, ko­ji i u ovo­ne­delj­nim ka­ta­stro­fal­nim do­ga­đa­ji­ma sna­žno vr­ši svo­ju funk­ci­ju, či­ji dru­gi Dnev­nik ima sna­gu ma­ni­fe­sta, a či­ja je gle­da­nost, upr­kos agre­siv­nom ata­ku ko­mer­ci­jal­nih ka­na­la i „Gran­da“, kao vred­no­snog sim­bo­la pre­va­re­nih ge­ne­ra­ci­ja, ipak, još uvek naj­ve­ća. Na­iz­gled bi se mo­glo re­ći – da će tu sve, dla­nom o dlan, bi­ti re­še­no? Ka­da to bu­de do­šlo na red – pre­mi­jer će sa za­vid­nom efi­ka­sno­šću ko­ju de­mon­stri­ra od­lu­či­ti, spro­ve­sti i do­ve­sti na če­lo RTS-a čo­ve­ka za ko­jeg bu­de sma­trao da je naj­bo­lji. Za nje­ga i nje­go­vu po­li­ti­ku, za dr­ža­vu Sr­bi­ju – i, mo­gu­će, za nje­go­vu po­li­tič­ku par­ti­ju. Da li i za RTS? Ka­kav se tu od­go­vor mo­že na­slu­ti­ti?

Šta će od­lu­či­ti Alek­san­dar Vu­čić? Ho­će li iz­vu­ći iz še­ši­ra ne­kog ano­nim­nog apa­rat­či­ka ili će mo­žda do­ve­sti ne­kog me­dij­skog ge­ni­jal­ca i eks­per­ta iz sve­ta – što je po­seb­no mo­der­no i uče­sta­lo? Ne­ko­ga ko ni­je čuo za „ži­ki­no ko­lo”, a po­go­to­vu ne za Ži­ku Ni­ko­li­ća i nje­go­vu „Ša­re­ni­cu”? Da li će bu­du­ći pr­vi čo­vek RTS-a bi­ti zve­zdaš ili par­ti­za­no­vac?

Sa­mo je pri­vid ši­ro­ko­gru­do­sti i inert­nog kon­ti­nu­i­te­ta či­nje­ni­ca da pot­pu­no isti tim ko­ji je se­lek­ti­rao Ti­ja­nić da­nas ure­đu­je i vo­di RTS. Ne manj­ka mi hra­bro­sti – a ni do­brih na­me­ra da jav­no ka­žem da su u stra­hu ve­li­ke oči. Su­o­če­ni s ne­re­gu­li­sa­nim fi­nan­si­ra­njem, sa sop­stve­nom bu­duć­no­šću i eg­zi­sten­ci­jom, od­go­vor­ni i vo­de­ći lju­di RTS-a pred­vo­đe­ni v. d. di­rek­to­ra Ni­ko­lom Mir­ko­vim, kraj­nje ča­sno, pro­fe­si­o­nal­no i po­šte­no oba­vlja­ju svoj po­sao. Ako se iz­u­zme uoč­lji­vi ne­do­sta­tak pro­duk­ci­je do­ma­ćih se­ri­ja – oni to či­ne naj­bo­lje što mo­gu i ume­ju – do­du­še, uz iz­ra­že­nu auto­cen­zu­ru i ured­nič­ku sa­mo­kon­tro­lu. Dr­že­ći se Ti­ja­ni­će­ve pro­gram­ske še­me, uz kon­tro­li­sa­ne ino­va­ci­je is­klju­či­vo u do­me­nu kul­tu­re ko­ja ni­ko­me ne bo­de oči, što je sa­mo za se­be za sva­ku po­hva­lu – tru­de se da se ne za­me­re po­li­tič­kom esta­bli­šmen­tu. Sve što no­si do­zu ri­zi­ka, iza­zo­va i ini­ci­ja­ci­ju da mo­že us­ta­la­sa­ti i uz­bur­ka­ti dru­štve­nu, kul­tur­nu i po­li­tič­ku jav­nost – bi­va za­o­bi­đe­no ili dis­kret­no sklo­nje­no. Da se ne čač­ka meč­ka.

U ovim i na­do­la­ze­ćim vre­me­ni­ma zna­čaj i ulo­ga RTS-a su ne­mer­lji­vi. Ili će bi­ti ekran po­lit­bi­roa po­li­tič­kih eli­ta, ili oslo­bo­đe­ni, od­go­vor­ni me­dij­ski pro­stor za de­mo­krat­ski pro­tok svih slo­bod­nih in­for­ma­ci­ja, za afir­ma­ci­ju kul­tu­re, slo­bo­de, na­u­ke i stva­ra­la­štva. Is­hod ove bit­ke za RTS či­ji se na­do­la­ze­ći fon sve vi­še oslu­šku­je – od­re­di­će sud­bi­nu i bu­duć­nost srp­ske dr­ža­ve i dru­štva u ce­li­ni.