Vladimir Lavrov: Pobedili bismo i bez saveznika

Specijalno za „Politiku”

Moskva – Proslava sedamdesete godišnjice savezničkog iskrcavanja u Normandiji pokazala je još jednom da se na Zapadu taj događaj smatra odlučujućim za pobedu nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. U Rusiji, međutim, misle sasvim drugačije.

Doktor istorijskih nauka, zamenik direktora za nauku Instituta za istoriju Ruske akademije nauka Vladimir Lavrov ističe da je iskrcavanje u Normandiji bila izuzetno važna i odlično izvedena operacija u kojoj su Amerikanci i Englezi imali ogromno preimućstvo nad Nemcima u avijaciji i živoj sili.

Za uspeh operacije veoma je važno, prema njegovim rečima, da je operaciji prethodila sveobuhvatna priprema u kojoj je, između ostalog, veoma važno bilo zamesti tragove, zbuniti protivnika – Nemci su očekivali otvaranje drugog fronta, ali nikako nisu mogli da odrede gde će on biti. U igri je bilo nekoliko mesta u Francuskoj, gde su čak organizovali i lažna iskrcavanja, i Balkan.

– U Jugoslaviji zato što su partizani odlično ratovali protiv fašizma i na tom terenu držali ogroman deo nemačke vojske. Zamislite samo, ne daj bože, da je ta vojska s Balkana bila prebačena na Moskvu.

Lavrov podseća da su vlade SAD i Velike Britanije obećavale da otvore drugi front mnogo ranije, još 1942.

– Nisu održali obećanja. A 6. juna 1944. godine, više nije postojala ona Nemačka koja je ratovala 1942. SSSR se borio sam protiv strašne fašističke armade i najpre ju je zaustavio a onda joj i slomio kičmu. Prelom se nije se desio u Normandiji nego ranije, najpre u Staljingradu, pa onda kad surazbili fašiste kod Kurska. Tada je rešena sudbina rata, a Amerikanci i Velika Britanija su ušli u sukob kad je sve već bilo rešeno. Pa i tada, Amerikanci i Englezi su ratovali brodovima na moru i avionima, ali glavne bitke vodile su se na kopnu, gde se i rešavao ishod rata.

– Ne treba zaboraviti – dodaje ovaj istoričar – da je Vermaht na Istočnom frontu izgubio 90 odsto svoje armije. Na drugi front on je poslao samo ostatke svoje vojske, a glavni deo je ostavio u SSSR-u. Zato ne treba precenjivati Normandiju.

Na pitanje šta bi bilo da saveznici nisu došli ni tada, Lavrov odgovara da bi SSSR u svakom slučaju pobedio.

– Nešto kasnije, s nešto većim gubicima, ali bi pobedio. U Francusku bi ušla sovjetska vojska, što tada nije smetalo Amerikancima, ali Englezi nisu dopustili.

Na konstataciju da postoji mišljenje da je iskrcavanje dugo pripremano jer su uslovi bili loši, a Nemci su veoma jakim snagama obezbeđivali luke, jer se ranije „nisu stekli uslovi”, Lavrov kaže:

– Mogli, nisu mogli, šta to znači? U ruskom jeziku postoji reč „mora”. Mi smo morali da preživimo strašnu blokadu Lenjingrada i preživeli smo. Ne postoji nemoguće. Postoji „mora”. Oni tako ne umeju. Uostalom, postojao je drugi front i u Prvom svetskom ratu, tada je Rusija spasla Francusku, Nemci su već bili razbili francusku vojsku, trebalo je da uđu u Pariz i okupiraju zemlju. Francuska je molila za pomoć, Rusija je tada imala puno pravo da kaže da ne može, armija nije bila spremna, ali pojavila se ta sudbonosna reč – „mora”, i ruski car Nikolaj Drugi baca u rat nespremnu armiju. Rezultat – Nemci moraju da povlače vojsku koja je stajala kod Pariza i prebacuju je na Istočni front, Francuska je spasena. Tako se radi kad se „mora”. Može se i nemoguće. A Amerika i Engleska postupaju racionalno. Dok nemaju veoma veliku prednost, oni ne ratuju. U Normandiji su saveznici imali ogromno preimućstvo. Mi smo drugačiji – kad su Nemci došli do Moskve – bili smo daleko slabiji, ali smo ih oterali, i do Volge im je nedostajalo 6 kilometara, ali su naši vojnici odlučili da tu poginu, ali da se ne povuku. Zato je ruski duh bio jači od fašističkog i zato smo pobedili. Amerikanci i Englezi ne mogu tako.

Vladimir Lavrov smatra da Amerikanci stupaju u ratove onda kad treba deliti kolač, ali i samo onda ako su sigurni da neće pretrpeti velike gubitke. Tako je bilo i u Prvom i u Drugom ratu.

On potvrđuje mišljenje nekih istoričara koji tvrde da je Normandija bila veoma važna, ali pre svega za SAD i Veliku Britaniju „Rukovodioci tih zemalja su shvatali da će nacistička Nemačka uskoro biti pobeđena i da će jedini pobednik biti SSSR. A to bi nanelo štetu njihovom interesima u Evropi. Zato su se i uključili u rat”.

Time se i objašnjava što danas, posle svega, Rusija ima bolje odnose s Nemačkom nego sa svojim bivšim saveznicima.

Moguće je da je na Angelu Merkel uticala činjenica da je živela u DDR-u, možda je u detinjstvu i u školi učila „pravu” istoriju. Ali, ni ti odnosi nisu idealni, ni Nemci ne mogu da nam oproste što smo mi oslobodili Evropu od Hitlera a oni nisu mogli sami da ga se oslobode, kao što smo mi uspeli da se oslobodimo komunizma.

Francuzi ne mogu da oproste Rusiji što ih je spasla 1914, a oni se, kad smo mi od njih tražili pomoć 16, 17, 18 – nisu odazvali... Kako da oprostiš onome ko je u stanju da da svoj život da bi pomogao drugima? A pri tome, sam nisi u stanju to da uradiš?

Zakasnela reakcija

– Vladimir Vinokurov, vicepredsednik Ruske lige vojnih diplomata:

Zajednička dejstva su uvek efikasnija nego pojedinačna. Za nas je otvaranje Drugog fronta imalo ogroman moralni i strateški značaj. I moralni je ostao do poslednjeg trenutka. A sa strateške tačke gledišta, otvaranje Drugog fronta treba posmatrati kao zakasnelu reakciju.

Kraći rat

Aleksej Isajev, istoričar, saradnik Instituta za vojnu istoriju Ministarstva odbrane Rusije:

– Ne treba govoriti da je to bila neka ključna bitka, ali ona je skratila vreme do pobede. Zato se rat završio upravo u maju 1945, a ne na primer, u leto 1946.