Владимир Лавров: Победили бисмо и без савезника

Специјално за „Политику”

Москва – Прослава седамдесете годишњице савезничког искрцавања у Нормандији показала је још једном да се на Западу тај догађај сматра одлучујућим за победу над фашизмом у Другом светском рату. У Русији, међутим, мисле сасвим другачије.

Доктор историјских наука, заменик директора за науку Института за историју Руске академије наука Владимир Лавров истиче да је искрцавање у Нормандији била изузетно важна и одлично изведена операција у којој су Американци и Енглези имали огромно преимућство над Немцима у авијацији и живој сили.

За успех операције веома је важно, према његовим речима, да је операцији претходила свеобухватна припрема у којој је, између осталог, веома важно било замести трагове, збунити противника – Немци су очекивали отварање другог фронта, али никако нису могли да одреде где ће он бити. У игри је било неколико места у Француској, где су чак организовали и лажна искрцавања, и Балкан.

– У Југославији зато што су партизани одлично ратовали против фашизма и на том терену држали огроман део немачке војске. Замислите само, не дај боже, да је та војска с Балкана била пребачена на Москву.

Лавров подсећа да су владе САД и Велике Британије обећавале да отворе други фронт много раније, још 1942.

– Нису одржали обећања. А 6. јуна 1944. године, више није постојала она Немачка која је ратовала 1942. СССР се борио сам против страшне фашистичке армаде и најпре ју је зауставио а онда јој и сломио кичму. Прелом се није се десио у Нормандији него раније, најпре у Стаљинграду, па онда кад суразбили фашисте код Курска. Тада је решена судбина рата, а Американци и Велика Британија су ушли у сукоб кад је све већ било решено. Па и тада, Американци и Енглези су ратовали бродовима на мору и авионима, али главне битке водиле су се на копну, где се и решавао исход рата.

– Не треба заборавити – додаје овај историчар – да је Вермахт на Источном фронту изгубио 90 одсто своје армије. На други фронт он је послао само остатке своје војске, а главни део је оставио у СССР-у. Зато не треба прецењивати Нормандију.

На питање шта би било да савезници нису дошли ни тада, Лавров одговара да би СССР у сваком случају победио.

– Нешто касније, с нешто већим губицима, али би победио. У Француску би ушла совјетска војска, што тада није сметало Американцима, али Енглези нису допустили.

На констатацију да постоји мишљење да је искрцавање дуго припремано јер су услови били лоши, а Немци су веома јаким снагама обезбеђивали луке, јер се раније „нису стекли услови”, Лавров каже:

– Могли, нису могли, шта то значи? У руском језику постоји реч „мора”. Ми смо морали да преживимо страшну блокаду Лењинграда и преживели смо. Не постоји немогуће. Постоји „мора”. Они тако не умеју. Уосталом, постојао је други фронт и у Првом светском рату, тада је Русија спасла Француску, Немци су већ били разбили француску војску, требало је да уђу у Париз и окупирају земљу. Француска је молила за помоћ, Русија је тада имала пуно право да каже да не може, армија није била спремна, али појавила се та судбоносна реч – „мора”, и руски цар Николај Други баца у рат неспремну армију. Резултат – Немци морају да повлаче војску која је стајала код Париза и пребацују је на Источни фронт, Француска је спасена. Тако се ради кад се „мора”. Може се и немогуће. А Америка и Енглеска поступају рационално. Док немају веома велику предност, они не ратују. У Нормандији су савезници имали огромно преимућство. Ми смо другачији – кад су Немци дошли до Москве – били смо далеко слабији, али смо их отерали, и до Волге им је недостајало 6 километара, али су наши војници одлучили да ту погину, али да се не повуку. Зато је руски дух био јачи од фашистичког и зато смо победили. Американци и Енглези не могу тако.

Владимир Лавров сматра да Американци ступају у ратове онда кад треба делити колач, али и само онда ако су сигурни да неће претрпети велике губитке. Тако је било и у Првом и у Другом рату.

Он потврђује мишљење неких историчара који тврде да је Нормандија била веома важна, али пре свега за САД и Велику Британију „Руководиоци тих земаља су схватали да ће нацистичка Немачка ускоро бити побеђена и да ће једини победник бити СССР. А то би нанело штету њиховом интересима у Европи. Зато су се и укључили у рат”.

Тиме се и објашњава што данас, после свега, Русија има боље односе с Немачком него са својим бившим савезницима.

Могуће је да је на Ангелу Меркел утицала чињеница да је живела у ДДР-у, можда је у детињству и у школи учила „праву” историју. Али, ни ти односи нису идеални, ни Немци не могу да нам опросте што смо ми ослободили Европу од Хитлера а они нису могли сами да га се ослободе, као што смо ми успели да се ослободимо комунизма.

Французи не могу да опросте Русији што их је спасла 1914, а они се, кад смо ми од њих тражили помоћ 16, 17, 18 – нису одазвали... Како да опростиш ономе ко је у стању да да свој живот да би помогао другима? А при томе, сам ниси у стању то да урадиш?

Закаснела реакција

– Владимир Винокуров, вицепредседник Руске лиге војних дипломата:

Заједничка дејства су увек ефикаснија него појединачна. За нас је отварање Другог фронта имало огроман морални и стратешки значај. И морални је остао до последњег тренутка. А са стратешке тачке гледишта, отварање Другог фронта треба посматрати као закаснелу реакцију.

Краћи рат

Алексеј Исајев, историчар, сарадник Института за војну историју Министарства одбране Русије:

– Не треба говорити да је то била нека кључна битка, али она је скратила време до победе. Зато се рат завршио управо у мају 1945, а не на пример, у лето 1946.