Afere i nemoć intelektualne zajednice

Svaka naša afera, a ređaju se kao na pokretnoj traci, postavlja za naše društvo izuzetno važno pitanje: imamo li mi javnost, kakva je njena stvarna uloga u našem političkom životu i kakve sve posledice afere proizvode i ostavljaju? Većinu njih vrlo brzo prekrije zaborav i ubrzani ritam naše dnevne politike u kojoj nema mesta za suštinsku ulogu javnosti – utvrđivanje pravih fakata i odgovornosti. Osim medijske tabloidne prašine koja ostaje iza naših afera, one vrlo brzo nestaju iz našeg vidokruga, a društveni problemi se samo nagoveštavaju. Zato je sve prisutniji osećaj da neprestano stojimo u mestu i da nam se ponavljaju isti problemi i politički izazovi. Istine radi, treba reći da su neke afere dovele do ostavki, sudskih procesa, jasnijeg sagledavanja društvenih i socijalnih problema, ali i dalje ostaje otvoreno suštinsko pitanje – da li naša krhka demokratija može imati svoje snažno uporište u delatnoj javnosti, jer u njenoj osnovi se nalazi težnja za razvojem kritičke svesti i slobodnog dijaloga. Bez obzira na to što se svi važniji politički akteri zalažu, pre svega deklarativno, za podsticanje i razvoj kritičke svesti, postoji i jedna jasna konstanta u našoj političkoj tradiciji – naše vladajuće političke strukture nisu spremne da prihvate ulogu javnosti kao jednog od najvažnijih korektiva u sistemu kontrole i podele vlasti. U vreme izborne kampanje svi se zalažu za slobodu medija i obuzdavanje političkih pritisaka, a čim neka stranka ili koalicija dođe na vlast odmah se može videti da prvo uspostavlja čvrstu kontrolu i uticaj na medijskoj sceni i da pri tome nije spremna da prihvati ni nagoveštaje istinskog kritičkog dijaloga.

O tome nam svedoči i rasprava koja se vodi u našoj javnosti povodom afere nastale nakon analize doktorata ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Postavljanje vrlo argumentovanih uvida koji su doveli u pitanje originalnost ovog doktorskog rada, ukazujući pri tome da se radi o plagijatu, izazvalo je reakciju predstavnika vladajuće stranke da se radi o pokušaju mafije u policiji da sruši ministra unutrašnjih poslova baš u vreme kad je on rešio da sprovede opsežne kadrovske promene, o bezočnom nastojanju da se otvori afera o plagijatu koja ima za cilj napad na vladu i premijera, da je na delu brižljivo koordinirana, ozbiljno isplanirana i obilato finansirana operacija rušenja ugleda i rejtinga lidera naprednjaka i njegove vlade. Ove politički instrumentalizovane reakcije neodoljivo podsećaju na neka, izgleda, još neprevladana stara vremena jednoumlja i gašenja kritičke misli.

A radi se o vrlo jednostavnom pitanju. Da li mi imamo danas intelektualnu zajednicu i univerzitetske profesore koji imaju snage, moralnog integriteta i elementarnog osećaja da je neophodno da, iznad svega, brane dostojanstvo svog naučnog rada, ali i dignitet našeg obrazovanja i prosveta? Oni bi morali da budu tvorci i čuvari uticaja javnosti i kritičke svesti i slobode govora. Oni to danas uglavnom nisu kao što su to pokazali i mnogo puta do sada. Setimo se samo kako je gotovo bez otpora uvođen izuzetno restriktivan i retrogradan Zakon o univerzitetu u vreme vladavine S. Miloševića i Srpske radikalne stranke. Još tragičnije je što mnogi profesori i sa državnih fakulteta učestvuju u davanju legitimiteta onima koji svojim delovanjem upravo delegitimišu i obesmišljavaju sam proces visokoškolskog obrazovanja, jer su deo određene političke grupacije kojoj treba proizvodnja doktorskih zvanja kako bi pokazala da ona ima sposobne i obrazovane kadrove koji mogu da vode zemlju. Ako iz redova našeg ministarstva prosvete i ostalih prosvetnih struktura čujemo da ne postoji mehanizam za utvrđivanje plagijata onda mi priznajemo nemoć društva da brani osnovne moralne i intelektualne vrednosti. Kada se rektor Megatrend univerziteta poziva na autonomiju univerziteta onda je to vrhunac farse i hipokrizije, jer je upravo ovaj univerzitet samo vrh ledenog brega dugogodišnje pogubne pojave koja dovodi do devastiranja i devalviranja našeg ukupnog obrazovnog sistema.

Kada su u Nemačkoj smenjivani visoki državni i partijski funkcioneri za koje je veoma brzo i efikasno utvrđeno da su plagizirali delove svog doktorata, zahtev za njihovu ostavku potpisalo je više od 400 univerzitetskih profesora. Ono što budi nadu da će se u tom pravcu i kod nas nešto promeniti je informacija da je 1.100 univerzitetskih profesora, docenata, doktora i doktoranada potpisalo peticiju kojom se od ministarstva prosvete traži formiranje nezavisne akademske komisije koja bi analizirala doktorsku disertaciju ministra Stefanovića.

Publicista