Афере и немоћ интелектуалне заједнице

Свака наша афера, а ређају се као на покретној траци, поставља за наше друштво изузетно важно питање: имамо ли ми јавност, каква је њена стварна улога у нашем политичком животу и какве све последице афере производе и остављају? Већину њих врло брзо прекрије заборав и убрзани ритам наше дневне политике у којој нема места за суштинску улогу јавности – утврђивање правих факата и одговорности. Осим медијске таблоидне прашине која остаје иза наших афера, оне врло брзо нестају из нашег видокруга, а друштвени проблеми се само наговештавају. Зато је све присутнији осећај да непрестано стојимо у месту и да нам се понављају исти проблеми и политички изазови. Истине ради, треба рећи да су неке афере довеле до оставки, судских процеса, јаснијег сагледавања друштвених и социјалних проблема, али и даље остаје отворено суштинско питање – да ли наша крхка демократија може имати своје снажно упориште у делатној јавности, јер у њеној основи се налази тежња за развојем критичке свести и слободног дијалога. Без обзира на то што се сви важнији политички актери залажу, пре свега декларативно, за подстицање и развој критичке свести, постоји и једна јасна константа у нашој политичкој традицији – наше владајуће политичке структуре нису спремне да прихвате улогу јавности као једног од најважнијих коректива у систему контроле и поделе власти. У време изборне кампање сви се залажу за слободу медија и обуздавање политичких притисака, а чим нека странка или коалиција дође на власт одмах се може видети да прво успоставља чврсту контролу и утицај на медијској сцени и да при томе није спремна да прихвати ни наговештаје истинског критичког дијалога.

О томе нам сведочи и расправа која се води у нашој јавности поводом афере настале након анализе доктората министра унутрашњих послова Небојше Стефановића. Постављање врло аргументованих увида који су довели у питање оригиналност овог докторског рада, указујући при томе да се ради о плагијату, изазвало је реакцију представника владајуће странке да се ради о покушају мафије у полицији да сруши министра унутрашњих послова баш у време кад је он решио да спроведе опсежне кадровске промене, о безочном настојању да се отвори афера о плагијату која има за циљ напад на владу и премијера, да је на делу брижљиво координирана, озбиљно испланирана и обилато финансирана операција рушења угледа и рејтинга лидера напредњака и његове владе. Ове политички инструментализоване реакције неодољиво подсећају на нека, изгледа, још непревладана стара времена једноумља и гашења критичке мисли.

А ради се о врло једноставном питању. Да ли ми имамо данас интелектуалну заједницу и универзитетске професоре који имају снаге, моралног интегритета и елементарног осећаја да је неопходно да, изнад свега, бране достојанство свог научног рада, али и дигнитет нашег образовања и просвета? Они би морали да буду творци и чувари утицаја јавности и критичке свести и слободе говора. Они то данас углавном нису као што су то показали и много пута до сада. Сетимо се само како је готово без отпора увођен изузетно рестриктиван и ретроградан Закон о универзитету у време владавине С. Милошевића и Српске радикалне странке. Још трагичније је што многи професори и са државних факултета учествују у давању легитимитета онима који својим деловањем управо делегитимишу и обесмишљавају сам процес високошколског образовања, јер су део одређене политичке групације којој треба производња докторских звања како би показала да она има способне и образоване кадрове који могу да воде земљу. Ако из редова нашег министарства просвете и осталих просветних структура чујемо да не постоји механизам за утврђивање плагијата онда ми признајемо немоћ друштва да брани основне моралне и интелектуалне вредности. Када се ректор Мегатренд универзитета позива на аутономију универзитета онда је то врхунац фарсе и хипокризије, јер је управо овај универзитет само врх леденог брега дугогодишње погубне појаве која доводи до девастирања и девалвирања нашег укупног образовног система.

Када су у Немачкој смењивани високи државни и партијски функционери за које је веома брзо и ефикасно утврђено да су плагизирали делове свог доктората, захтев за њихову оставку потписало је више од 400 универзитетских професора. Оно што буди наду да ће се у том правцу и код нас нешто променити је информација да је 1.100 универзитетских професора, доцената, доктора и докторанада потписало петицију којом се од министарства просвете тражи формирање независне академске комисије која би анализирала докторску дисертацију министра Стефановића.

Публициста