Rukavica Haškom tribunalu

Poznavaocima političkog karaktera haškog zatočenika sa najdužim stažom odmah je moralo bilo jasno da Vojislav Šešelj neće prihvatiti uslove tribunala za privremeno puštanje na slobodu. Svoj dobrovoljni odlazak u Hag predsednik radikala još od 2003. doživljava kao misiju razobličavanja političkog suda stvorenog da sudi Srbima. U jednome je uspeo: da postane noćna mora Haškog tribunala.

Otkako je po podizanju optužnice u februaru 2003. izjavio da njegov životni cilj nije da mirno umre u krevetu, već da ostavi delo po kome će ga se sećati pokolenja, činio je sve čega je mogao da se seti kako bi rad ovog suda izvrgao ruglu.

Nastavio je i kada mu je sud pružio priliku da konačno ode kući na privremenu slobodu. Odbio je da prihvati bilo kakva ograničenja: neće da se javlja policiji, ni da nosi elektronsku narukvicu „ili druge predmete kojima se narušava ljudsko dostojanstvo“, hoće po svaku cenu da učestvuje u političkom životu Srbije, da daje intervjue i gostuje u TV emisijama, a pogotovo da javno kritikuje Haški tribunal. Jedino je prihvatio da se obaveže da neće napuštati Srbiju.

U odluci sudskog veća kojem predsedava sudija Žan-Klod Antoaneti navedeno je da se odluka o privremenom puštanju predlaže iz više razloga, ali delom i zato što u ovom trenutku nije moguće odrediti tačan datum izricanja presude Šešelju pošto je novi sudija Madaje Nijang zatražio dodatno vreme da se upozna sa celim predmetom. Podsećamo da je upravo na Šešeljev zahtev iz procesa izuzet Nijangov prethodnik iz Danske – sudija Frederik Harhof.

Tako će se nastaviti i agonija ovog sudskog procesa, u kome se „tribunal obrukao i pokazao kako ne treba da funkcioniše međunarodno pravo”, kako je već rekao haški tužilac Serž Bramerc. Suđenje obiluje bizarnim momentima. Primera radi, pošto je tužilaštvo za njega zatražilo kaznu od 29 godina (za devet tačaka optužnice za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja od 1991. do 1993. godine u Hrvatskoj, BiH i Vojvodini), Šešelj je sam za sebe zahtevao doživotni zatvor „jer kaznu koju traže tužioci fizički ne može da izdrži“.

Više puta je priznao da je hašku sudnicu kad god je mogao pretvarao u tribinu za svoju političku propagandu. Prošle godine, u trenutku kada su se odbrojavali dani do izricanja prvostepene presude, zatražio je diskvalifikaciju sudije Harhofa, što je ukočilo njegov slučaj. Donošenje presude je odloženo kako bi se novi sudija upoznao sa procesom.

Šešeljjeutripostupkaosuđenzbognepoštovanjasuda, na 15, 18 i 24 mesecazatvora. Tvrdio je da nijekriv, anekoliko puta je pred tribunalom najavljivao da planira da „izazove desetak procesa za nepoštovanje suda, kako bi rad suda učinio apsurdnim“.

Suđenje je više puta prekidano zbog pravnih natezanja i kontroverzi. Protestovao je zbog neodržavanja statusnih konferencija, čije je održavanje obavezno u roku od 120 dana od poslednje statusne konferencije, kao i zbog izbegavanja razmatranja njegovog zahteva za ukidanje pritvora.

Četiri godine je vodio bitku za pravo da se brani sam, pa je štrajkovao i glađu kako bi uspeo u ostvarenju tog svog cilja.

Tokom pritvora je zbog srčanih problema operisan i ugrađen mu je defibrilator, za koji se ispostavilo da je pokvaren. Tada je Šešelj izneo pred sudom mišljenje da zapadne obaveštajne službe „atakuju” na njegovo zdravlje i „tempiraju trenutak u kojem će ga narušiti”. Najbuntovniji pritvorenik je opisao da se aparat u toku jedne noći šest puta aktivirao i, kako je rekao, bespotrebno ga izložio elektrošokovima.

Zbog njega su navodno stradali i drugi. Druženje sa njim „platio” je i general Ratko Mladić, koga je sud prebacio na drugi sprat, pošto su smatrali da je lider radikala loše uticao na njega kad ga je savetovao da odbije advokate sa liste suda.

Na jednom od pretresa Šešelj je rekao da je „lično frustriran takvim ponašanjem suda” i da „ima osećaj krivice, a frustriran čovek ne može da se brani”.

U julu 2011. godine Šešelj je zatražio i da mu se omogući „godišnji odmor”, podsetivši tada sud da je prošlodevet godina od njegovog pritvaranja. On se tada pozvao na formulaciju suda koja je korišćena kada je privremeno puštanje na slobodu bilo odobreno nekim generalima Armije BiH. Ali ni tada Šešelj nije hteo da prihvati garancije vlade, tvrdeći da se radi „ o izdajničkom prozapadnom režimu u Beogradu”.

Postoje dobri izgledi da će mu ishod postupka u Hagu, kakav god bio, dati za pravo što je na beogradskom aerodromu 24. februara 2003. uoči poletanja za Amsterdam rekao: „Ja odavde odoh direktno u slavu!“

Biljana Mitrinović