Doslednost Bernar-Anri Levija

„Integracijom ove zemlje u uniju, Evropa će postati bolja i snažnija. To je zemlja koja govori evropski i ne znajući, peva Evropu kao da diše. Ona je simbol Evrope onakve kakvu tvrdimo da želimo izgraditi. Ono što sada kažem, govorio sam i pre dvadeset godina. Reč je, pogodili ste, o Bosni i Hercegovini”, izjavio je Bernar-Anri Levi početkom juna, prilikom posete Sarajevu, u intervjuu za „Dane”, Dženani Karup Druško.

Teško da bi bilo ko pogodio da je ovaj „advokat etike i pravde, kritičar društva, pisac i filozof”, kako je predstavljen, mislio na BiH. Bilo bi to isto kao da je opisao zemlju koja je uzor mira, stabilnosti i versko-etničke tolerancije na savremenom Orijentu, a očekivao da pogodimo da je mislio na Irak.

Pitam se kako li su Sarajlije primile reči francuskog bosnoljuba? Njegove metafore da Bosna „govori”, „peva” i „diše” evropski, te „simbolizuje EU”, pored svih nacionalnih i verskih animoziteta, te entitetskih i kantonalnih antagonizama kojima svakodnevno svedočimo u BiH – preostalim idealistima su možda čak i godile. Nezainteresovanima su delovale čisto kurtoazno. Ali, bilo je valjda onih koji su sve shvatili kao surovi cinizam. Ili, narodski rečeno, sprdnju koju SAD teraju sa BiH i Bošnjacima još od početka devedesetih.

Tokom dve minule decenije, uz sve strahove i nade, obmane i samoobmane, već su se morali pomiriti sa činjenicom da uslove za prijem u Evropsku uniju BiH neće ispuniti ni do kraja stoleća ukoliko do tada Bosna i opstane kao država, i Evropa kao Unija. Odnosno da svoje probleme neće rešiti ni u Vašingtonu, ni u Briselu, ni u Ankari, ni u Rijadu, nego sa komšijama u Banjaluci i Mostaru (zapadnom). Jedino što u iskazu ovog „francuskog ljubitelja i ljubimca Sarajeva” odgovara realnosti jeste da je isto govorio i pre 20 godina, iako je to i tada, kao i sada, bilo nadrealno.

Bernar-Anri Levi zaista je i bio jedna od intelektualnih i umetničkih vedeta, koje su, poput Alena Filkentrota, Suzan Zontag, Džoan Baez, Bono Voksa i dr. kao kritička savest čovečanstva, a o tuđem trošku, pohodili ratno Sarajevo da bi podizali moral njegovih branitelja. Uostalom, Amerikanci su tako isto činili i sa holivudskim zvezdama za svoju vojsku u Vijetnamu, Iraku, Avganistanu i sl.

Pošto su se po Sarajevu kretali pod zaštitom Unproforovih specijalaca – od Alijinog predsedničkog kabineta do dobro obezbeđenih sastajališta muslimanskih intelektualaca i umetnika – ostali su neobavešteni o zločinima branitelja unutar grada. Otišli su, a da nisu ništa saznali o Kazanima, Dobrovoljačkoj, Velikom parku, o privatnim zatvorima, otimanju stanova, izbacivanju iz redova za hleb i vodu, prebijanju i ubijanju te sistematskom unutrašnjem teroru nad jedinim nezaštićenim narodom.

A posle su po svetu sa lica mesta svedočili o sarajevskoj ratnoj multikulturalnoj idili koja se „umetničkom lepotom branila od brđanske artiljerije, od fašističke agresije i konclogora, od urbicida i genocida”. Fantazije o tome kako je „Sarajevo pupak Evrope”, kako će „Bosna ekspresno biti primljena u EU”, kako će „muslimani kao nevine žrtve i kosmopoliti dobiti bele pasoše UN”, kako će „arapski petrodolari poteći koritom Miljacke” i sl. nastale su u sarajevskim skloništima kao eho američke utehe Bošnjacima – muslimanima sred užasa građanskog rata.

Izetbegović je najpre, po nagovoru Cimermana, odbio Lisabonski sporazum i ušao u rat sa dva jača protivnika, a kasnije, pod pritiskom Holbruka, potpisao gotovo istovetan tekst pod nazivom Dejtonski sporazum. Bolno trežnjenje da NATO nije bombardovao srpske položaje u Bosni da bi na kraju rata pobedili muslimani, da nema ništa ni od privilegovanog prijema BiH u EU, ni od belih pasoša UN, ni od džabne arapske nafte, a kasnije ni od Dejtona 2, ni od jedinstvene BiH i sl. treba i dalje blažiti srbofobijom. Zato Bernar-Anri Levi i jeste ponovo među Sarajlijama, sa kako i sam priznaje istom pričom. I pritom se ni ovoga puta ne osvrće na stvarnost da se Sarajevo u međuvremenu promenilo, da je od multikulturalnog postalo verski i nacionalno očišćen grad, sa zvanično 98 odsto muslimana i više Turaka i Kineza nego Srba i Hrvata.

A Dženana Karup Druško, glodurka „Dana”, zna da postavi pravo pitanje: „Srbija je ostala čista nakon ratova u nekadašnjoj Jugoslaviji i sada je glavni regionalni partner Briselu. O kakvom pravu i pravdi se može govoriti ako zemlja koja je direktno učestvovala u ratovima u Hrvatskoj, BiH i Kosovu, biva nagrađena ulaskom u Evropu, bez ikakvih posledica zbog svog ratnog angažmana, dok BiH istovremeno ostaje problem?”

U odgovoru Levi svoju kritiku sa srpskog podiže na slovensko-pravoslavni, pa i na globalni nivo: „Jedino što je sigurno to je da evropska podrška Dodiku i njegovim beogradskim prijateljima jača Putina. Time se Evropa slabi pred Putinom – jer time se prodaje Putinovom imperijalizmu”. Dakle, za Levija su problem Srpska („Dodik”), Srbija („beogradski prijatelji”), Rusija („Putin”) i Evropa („prodaje se ruskom imperijalizmu), a ne BiH. Sarajevo mu tako dođe samo kao zgodna balkanska tribina za prenošenje prekookeanskih poruka i pouka.

Zato se može pretpostaviti ,,o čijem trošku i za čiji račun” Bernard-Anri Levi povremeno dolazi u Sarajevo da podgreje bošnjačke iluzije i održi zamrznuti konflikt u BiH. Njegova 20-godišnja transatlantska lojalnost zaista je dosledna.

*Profesor univerziteta