Ognjen spasio Damira i Mirsada iz Morave

Čačak – Iako nema ni petnaest leta, Ognjen Perovanović iz Čačka je zaslužio zvanje plemenitog čoveka. Preksinoć je spasio živote dvojici davljenika, sinu i ocu Damiru (19) i Mirsadu (53) Canoviću, koje je voda već bila uzela pod svoje.

– Damira sam pre ovoga samo jednom video, na bazenu, u prolazu, a njegovog oca nikad. Sin nije bio u stanju da govori, nagutao se vode i kad se dokopao obale odmah je počeo da povraća, potpuno modar, bez kiseonika. A njegov otac se pribrao, poljubio me na brani i rekao mi da su ostali živi zahvaljujući meni – priča Perovanović za „Politiku”.

Ognjen pamti svaki trenutak borbe za život u koju se, voljom slučaja i srećom po Canoviće, umešao preksinoć u 19 sati. Nakon treninga u Kajakaškom klubu „Čačak”, u kome već dve godine trenira dvosed i dvoklek, Ognjen je sa najboljim drugom ostao da se okupa u jezeru koje gradi brana na Zapadnoj Moravi, pored Gradskog stadiona. Višak iz te male akumulacije otiče preko pet čeličnih ustava i pada u betonske čepove koji nisu duboki, najviše metar vode, ali zbog struja i vrtloga brzo iscrpe snagu svakome ko uđe da se kupa ispod preliva.

– Ispod krajnjeg levog polja spazio sam ženu kako kuka i zapomaže, vičući: „Sine moj, majka će te spasiti”. Ali nije uspevala ni da se pomeri, stojeći tri metra od sina kojeg je vrtlog već bacao po čepu. Čim sam sišao ispod brane da pomognem mladiću, preko mene je preleteo njegov otac, obučen i sa štapom za pecanje. Hvatao je ribu u blizini i čuvši dozivanje supruge pritrčao da pomogne sinu koji ga je, boreći se za život, čvrsto stegao i počeo da povlači za sobom.

Ognjen pripoveda da je betonska staza na brani iznad njih u to vreme bila načičkana kupačima i neko od njih, pribran, dokopao se komada drveta i bacio dole, Ognjenu.

– Granu sam, držeći je rukama, doturio u čep gde se za nju uhvatio Mirsad, dok je drugom rukom uspeo da dohvati sina. Onda sam ih, vukući granu, preveo na drugu stranu, gde je suprotna struja, koja izbacuje. Tu sam ih izvadio iz čepa i povukao ka obali, oca sam držao za majicu a sina za kosu. Na tri metra od obale uskočio je jedan mladić i pomogao nam da izađemo, inače bi bilo svašta. Nekako sam ih izvukao, ni sam ne znam kako. Sreća – kaže petnaestogodišnjak.

Ubrzo je stigla hitna pomoć i Damira odvezla u bolnicu, a Ognjenu je izmeren puls i dobio je injekciju za smirenje.

– Nisam se uplašio ali sam bio pod stresom, skočio mi je adrenalin.

Dečak je, kad se sve završilo, telefonom pozvao svoju majku.

– Rekao mi je da mu nije dobro, i dotrčala sam na Moravu. Srećom, nije bio povređen, samo uzbuđen – priča Sanja Perovanović.

Ona je profesor srpskog u Medicinskoj školi u Čačku i pored Ognjena ima i tri godine mlađu kći, Zvezdanu. Sina je rodila u teškoj godini koju smo svi zapamtili, 80 dana posle bombardovanja.

– Od malena je neustrašiv, zato je valjda ovo i učinio – veli majka.

Ognjen je završio osmi razred u OŠ „Milica Pavlović” u gradu i želi da se upiše u Medicinsku školu. Misli da mu je, za kajak, potrebno još mišića, jer ima 60 kilograma na 185 centimetara.

Važno je da ima veliko srce, mišići mogu da se oforme i naknadno.

Kako su novinarima rekli njegovi roditelji, Damir je sa Odeljenja intenzivne nege Gradske bolnice u Čačku premešten na Hirurško odeljenje, u stabilnom je stanju i oporavlja se.