Konjarnik – selo znamenitih ljudi

Konjarnik kod Žitorađe – Na jednom bregu, podno planine Pasjače, utonulo u zelenilo, smestilo se selo Konjarnik. Sudeći po ostacima velike građevine na nalazištu Kale iznad sela, gde je neki velmoža uzgajao konje, ime ovog mesta je staro srpsko. Danas je ovo relativno mlado naselje: osnovali su ga doseljenici koji su posle oslobođenja od Turaka krajem 19. veka došli iz Crne Gore, od Kuča, Bjelopavlića i Drobnjaka. Bilo je to donedavno veliko selo s više od 100 kuća, a danas se svelo na 45 domaćinstava s manje od stotinu stanovnika, mahom penzionera. Začudo – selo je izuzetno lepo uređeno, što se retko sreće na jugu Srbije. Svuda zelenilo i cveće, uređena dvorišta i kuće, kao i voćnjaci oko njih, pokošene livade, nasuti putevi, osvetljene ulice...

Sve su to, kažu ovde, uredili zajedno s penzionerima koji od proleća do jeseni borave ovde, u nedirnutoj prirodi, na nadmorskoj visini većoj od 400 metara, s planinskom vodom i svežim vazduhom.

Odavde potiču mnogi znameniti ljudi: ratnici, oficiri, umetnici, naučnici, pisci... Konjarničani se ponose Ljubomirom Kojovićem, dvostrukim nosiocem Karađorđeve zvezde u Prvom svetskom ratu, kao i Dragomirom Begovićem Nedom, narodnim herojem u Drugom. Odavde je Vojin Bajović Vuk, prvoborac i istaknuti posleratni državni rukovodilac, pa Milovan Mišević, general, Zoran Kojović, profesor Medicinskog fakulteta, Krstomir Milovanović, dugogodišnji scenograf zaječarskog pozorišta, Zoran Perišić, filmski režiser, dobitnik Oskara za specijalne efekte u filmu „Supermen”.

Po umetničkoj liniji, svakako, najviše se izdvaja porodica Dragutinović. Od njih ovde u Konjarniku sada živi samo Andrija, najstariji sin Radoja Dragutinovića, koji je među prvima u Toplici još tridesetih godina prošlog veka objavljivao pesme u „Vencu”. Andriji je osamdeseta godina, a još je čio i neumoran.

– Moja supruga Dobrila i ja još obrađujemo njive, voćnjake, vinograd. Navršemo godišnje i vagon pšenice, imamo oko hiljadu čokota loze, gajimo svinje, kokoške... – kazuje Andrija pred lepo uređenom novom kućom i cvećem koje, reče, gaji njegova „baba” i dodaje: – Uz sve to, ja neprestano pišem. Imam već mnogo objavljenih knjiga. Jedne kazuju priče naših predaka koje sam najviše slušao od dede Rista, koji je 30 godina bio seoski kmet. Druge o mojim pogledima na sadašnjost, treće su humorističke. Ima tu pesama, pripovedaka, romana, aforizama, a sada spremam dve knjige: jedna je moja autobiografija, a druga je istorija našeg sela, kako smo se doseljavali, gradili kuće, podizali porodice.

Od petoro potomaka Radoja Dragutinovića svi su umetnici na glasu. Hranislav, drugi sin po redu, koji je nedavno preminuo, bio je spiker Radio Beograda i Titograda, pa direktor Doma kulture i upravnik pozorišta u Prokuplju, igrao je i u filmovima. Ostavio je dubok trag u kulturi Toplice, tako da i pozorište nosi njegovo ime. Sestra Vidosava bila je dugogodišnji direktor biblioteke, a Ljiljana, druga sestra, danas je jedna od najpoznatijih naših glumica. Ova prvakinja beogradskog pozorišta „Atelje 212” igrala je i igra mnogo nezaboravnih uloga, kako u pozorištu, tako i u filmovima i, naročito, u televizijskim serijama. Pored mnogobrojnih nagrada, ona je i nosilac Nacionalnog priznanja za doprinos kulturi Srbije. I njen brat Božidar već godinama je jedan od vodećih glumaca pozorišta u Zaječaru i vrstan slikar.

Navrate preko leta i oni u Konjarnik. Kod Andrije, naravno, jer njegova je kuća jedina od Dragutinovića u kojoj se stalno živi. Ostale su zatvorene, jer su se svi rasuli po svetu. Andrija je bio pravnik, radni vek je proveo u susednoj Žitorađi, pisao je i za novine i za radio, bavi se i sada guslama i junačkim pesmama, ali kuću i imanje nije napuštao. Najtužnije mu je, veli, što se njegovo selo gasi, kao i mnoga u Toplici. Piše i o tome.

Na kapiji, u sveže veče, Dragutinovići nas na ispraćaju daruju Andrijinim knjigama: romanom „Senke” i zbirkom pesama „Sa obe strane života”, odakle prepisujemo i ove stihove: „Ja ćuteći / uzdišem / i pevam”.