Državna značka

Šta se to do­ga­đa sa srp­skom po­li­ci­jom? Istim sred­stvi­ma pro­ve­ra­va se iskre­nost ne­sum­nji­vog kri­jum­ča­ra opi­ja­ti­ma i sum­nji­vog po­li­cij­skog ge­ne­ra­la. Za­ni­mlji­vo, obo­ji­ca su na de­tek­to­ru la­ži pro­šli bez zno­je­nja, ti­ko­va i ne­kon­tro­li­sa­nih fi­zi­o­lo­ških re­ak­ci­ja.

Ma­ši­na ka­zu­je da, go­vo­re­ći raz­li­či­to o is­toj stva­ri, ni­ko ni­je la­gao, ma­da se, na pri­mer, Dar­ku Ša­ri­ću mo­že da ki­ti ko­li­ko že­li, a no­si­o­cu znač­ke ne. Pre ne­što vi­še od me­sec da­na, tač­no u pod­ne, pred­sed­nik se obra­tio na­ci­ji sa dra­ma­tič­nom di­jag­no­zom o zlim po­li­caj­ci­ma u sa­mom vr­hu. Isto­ga da­na, pre­mi­jer je sme­nio sve na­čel­ni­ke upra­va, osim di­rek­to­ra Ve­ljo­vi­ća, ko­ji je iona­ko ne­sme­njiv. „Iza­bran je na kon­kur­su”, re­če Vu­čić. „Ina­če bih i nje­ga”.

U pro­šli če­tvr­tak ogla­sio se i mi­ni­star, re­kav­ši da u vr­hu po­li­ci­je ima ne­po­dop­šti­na, br­lja­nja i te­ških zlo­u­po­tre­ba, i da te­melj­na is­tra­ga sle­di.

Na sre­di­ni i na dnu po­li­cij­ske pi­ra­mi­de, hi­lja­de po­li­ca­ja­ca po­šte­no i do­bro ra­de svoj po­sao, za ne­do­stoj­ne pla­te i u rad­nim ode­li­ma ko­ja se po­la­ko pre­tva­ra­ju u za­kr­pe. Taj se rad raz­bi­ja o vrh le­de­nog bre­ga. Isti vrh le­po ode­ne elit­ne je­di­ni­ce za pro­sla­ve na Ma­ki­šu. Oni ta­mo po­ka­žu sve što zna­ju, sli­ka­ju se sa dr­žav­nim kre­mom i dru­gim za­slu­žnim gra­đa­ni­ma. Ako je tu i Di­kić da nas pod­se­ti ka­ko Bog i žan­dar­me­ri­ja ču­va­ju Sr­bi­ju, uto­li­ko bo­lje.

Ži­vot i smrt, pljač­ke i raz­boj­ni­štva, ve­za dr­ža­ve i pod­ze­mlja, ne­go­va­na i ne­do­dir­lji­va raz­gra­na­ta ma­fi­ja, ra­zor­na ko­rup­ci­ja i na­si­lje da­le­ko su iz­van sva­ke pa­ra­de i eg­zi­bi­ci­o­ne po­li­cij­ske idi­le. Biv­ši pre­mi­jer i mi­ni­star unu­tra­šnjih de­la Ivi­ca Da­čić tek po okon­ča­nju svo­je po­li­cij­ske avan­tu­re pri­zna­je da ga u ve­zi s tim po­slo­vi­ma ni­ko ni­šta ni­je pi­tao. Ni­ti je sa svo­je stra­ne on to tra­žio. Pi­ta­li su ga za­što on­da ni­je pod­neo ostav­ku, a on la­kon­ski od­go­va­ra: „Ni­su mi da­li.”
Mo­gu­će je da je za nje­go­vog ne­kon­zu­mi­ra­nog man­da­ta bit­no ubr­zan pro­ces ras­pa­da etič­kog okvi­ra ko­ji od­re­đu­je de­lo­va­nje po­li­cij­skog vr­ha. Ako, na­rav­no, ta­ko ne­što (vrh), uop­šte po­sto­ji, i ako je si­stem ra­da tog ras­kli­ma­ta­nog si­ste­ma uop­šte uskla­đen s po­tre­ba­ma dr­ža­ve. O dru­štvu da i ne go­vo­ri­mo, pa se ta­ko u sve­op­štoj ta­blo­i­di­za­ci­ji ge­ne­ra­li­tet po­li­ci­je na­šao u slič­nom po­lo­ža­ju s ka­ri­ka­tu­ral­nim srp­skim si­li­kon­skim iz­lo­gom.

Sve­jed­no, ne­ma zna­ko­va da je se­ča na­čel­ni­ka upra­va do­ne­la ne­ki bo­lji­tak. Ni ov­de, kao ni bi­lo gde na dru­gom me­stu, ne vre­di ču­ve­na Sta­lji­no­va for­mu­la: „Ka­dro­vi re­ša­va­ju sve.” Ne vre­di dok se ne pro­me­ni si­stem, a on se ne mo­že pro­me­ni­ti na osno­vu ne­si­gur­ne i sti­dlji­ve na­ja­ve mi­ni­stra Ste­fa­no­vi­ća.

U srp­skoj po­li­tič­ko-po­li­cij­sko-ma­fi­ja­škoj mo­čva­ri, te­ško je osta­ti čist. Sve­mu se mo­že odo­le­ti, sa­mo is­ku­še­nju ne. Zbog to­ga su la­di­ce va­žnih po­li­cij­skih fi­zi­o­no­mi­ja pre­pu­ne za­u­sta­vlje­nih is­tra­ga. Biv­ši vi­so­ki po­li­cij­ski či­nov­nik (ne­ma čin ge­ne­ra­la), ova­ko opi­su­je lo­gi­ku srp­ske bor­be pro­tiv kri­mi­na­la: „Ako si dže­pa­roš, raz­boj­nik ni­žeg ran­ga, si­gur­no ćeš ro­bi­ja­ti. Ako ukra­deš blok zgra­da, sku­po ze­mlji­šte, pri­sta­ni­šte, dr­žav­nu stru­ju, uta­jiš po­rez, bi­ćeš kon­tro­verz­ni bi­zni­smen. I još će te dr­ža­va po­zva­ti da te pi­ta za sa­vet ka­ko da iza­đe­mo iz kri­ze. Po­la ta­kvih sva­ke go­di­ne do­la­zi na ko­pa­o­nič­ka sa­ve­to­va­nja. Znam lju­de.”

Sud­bi­nu dr­ža­ve i nje­nog po­kro­vi­telj­stva nad krup­nim kri­mi­na­lom od­re­đu­ju si­le iz si­ve zo­ne po­li­ti­ke i pod­ze­mlja. U kre­ta­nju tim mrač­nim hod­ni­ci­ma, kom­pro­mi­to­va­ni po­li­cij­ski ge­ne­ra­li su sa­mo fi­gu­re osred­njeg ran­ga. Ma­da se sti­če uti­sak da oni ga­zdu­ju svo­jim po­li­tič­kim go­spo­da­ri­ma. Na­vod­no ih ima­ju u ša­ka­ma, jer o nji­ma zna­ju vi­še ne­go što se sme.
Ali, to je sa­mo mit­ska čar­šij­ska za­blu­da. Kao što je moć mi­ni­stra Ste­fa­no­vi­ća, pri­ti­snu­tog dok­tor­skom hi­po­te­kom, sko­ro sim­bo­lič­na. Nje­go­va upo­treb­na po­li­tič­ka vred­nost na ni­vou je pre­mi­je­ro­vog mi­lo­sr­đa.

Ovla­šna ana­li­za (ot­kri­ve­nog) ka­pi­tal­nog kri­mi­na­la uka­zu­je nam na sve­op­štu neo­zbilj­nost. Sve bi to bi­lo do­bro za uve­se­lja­va­nje de­pre­siv­nog na­ro­da, da ni­je smrt­no opa­sno. Zar se Ša­rić u svom estrad­nom na­stu­pu ne igra ozbilj­nim stva­ri­ma, pa mu ni­ko ni­šta ne mo­že. On je do­bio svo­ju po­zor­ni­cu, po­na­ša se kao od­va­žni klovn, a ta­kvi na­stu­pa­ju sa­mo u cir­ku­si­ma. Da li je mo­gu­će da su po­li­cij­ski či­nov­ni­ci i dru­gi, još va­žni­ji me­ha­ni­zmi dr­ža­ve, u svo­je vre­me bi­li pod nje­go­vom ša­pom? Na­rav­no da je­ste. Moć bez pa­ra ne­ma zna­ča­ja, a Ša­rić je umeo da pla­ti moć i sve­moć.

To zna­či da pa­re ko­je la­ko do­la­ze go­spo­da­re etič­kim kor­pu­som ove dr­ža­ve. I na­ka­rad­nim vred­no­snim pri­o­ri­te­ti­ma dru­štva. Pa se ta­ko mo­že raz­u­me­ti ko­rup­ci­ja i ras­pad pro­fe­si­je u po­li­cij­skom ru­ko­vo­de­ćem ti­mu. To se ne mo­že re­ši­ti dra­ma­tič­nim sme­na­ma, ni­ti do­ži­vot­nim man­da­tom Mi­lo­ra­da Ve­ljo­vi­ća. Kri­jum­ča­re­nje vi­še to­na dro­ge ni­je mo­gu­će bez ile­gal­nog ate­sta le­gi­tim­ne dr­ža­ve. Kad se dr­ža­va iz­le­či od svo­jih de­ce­ni­ja­ma na­ta­lo­že­nih sklo­no­sti da bu­de mla­đi part­ner Ša­ri­ći­ma i slič­ni­ma, bi­će spa­sen i po­li­cij­ski po­sao. Ma ko bio mi­ni­star te si­le.