Ko je mogao iz Studenice je otišao

Studenica – „Zamislite, ambulanta u Studenici ostaje bez lekara. To se dešava u kraju gde je još pre osam vekova, tačnije 1207. godine, Sveti Sava osnovao prvu srpsku bolnicu.”

Takvu vest, prilično zabrinuto i panično, saopštila nam je u telefonskom razgovoru Nataša Mudrinić, penzionisana učiteljica, koja je veći deo svog radnog veka provela baš u studeničkoj osnovnoj školi.

No, utešno objašnjenje za ovu našu čitateljku dobijamo od dr Ljuba Stefanovića, direktora kraljevačkog Doma zdravlja, koji nam je objasnio da je dolazak doktora dva ili tri puta nedeljno u Studenicu, umesto svakodnevnog dežurstva, samo privremena mera zbog odmora, ali i nedostatka lekara.

Kad se to reši, kada se odobri prijem u radni odnos bar jednog broja od sedamdesetak ovih stručnjaka na spisku nezaposlenih u Kraljevu, opet će sve biti po starom – obećava Stefanović.

Zašto je ova poluistinita vest tako zabrinula Natašu, ali i druge Studeničane, pa su čak pisali i pismo gradskoj upravi. Nema druge, već je u pitanju preka potreba, jer starost i bolesti, naročito poslednjih godina, teško pogađaju meštane ove mesne zajednice u kojoj je poznati srednjovekovni manastir, tačnije žitelje sela koja joj pripadaju, a reč je o Brezovi, Đakovu, Zasadu, Dolcu i Vrhu.

– Ko je mogao, odavde je otišao, a ovo što je ostalo, jedno drugo ujeda, nema sloge, sve propada – žali se meštanin Milovan Živković iz Brezove, u jedinom bifeu u centru Studenice.

I tu počinje priča kojoj prisustvujemo. Miloje Baltić je oštar kritičar politike koju je u ovom kraju vodio Radisav Dugalić, dugogodišnji predsednik mesne zajednice.

Radisav opet uzvraća podsećajući šta je i kao predsednik i direktor zadruge „Studenica” činio i stvorio, a koju su posle drugi, kaže, upropastili. Za sadašnje nevolje Dugalić prilično krivi „ove dole u Kraljevu koji nisu imali sluha da popravljaju i asfaltiraju ovdašnje puteve pa se narod odselio”...

– E, bilo je ovde doskora, do pre neku godinu, baš živo. Nedeljom se ispred onog objekta, tamo gde je bila kafana, peklo po dva praseta i dva jagnjeta, nije bilo slobodne stolice. U zadružnoj prodavnici mogao si i traktor da kupiš, a kamoli ostale potrepštine. A sada je sve pusto i prazno, ko ovde dođe, nema gde da sedne – dodaje Milanko Đoković.

I tako, svako za sadašnje nedaće ima „svog” krivca, i oko toga nikako da se slože. Ali i njima, a i drugima, zajednička je potajna optužba na račun manastirskog bratstva. Tako čujemo glasine da je manastir kupio nekadašnji motel.

Kupio i zatvorio. Da je manastiru vraćeno na stotine hektara zemlje, pa se sada ta zemlja slabo obrađuje. Da je manastiru država vratila objekat poznat kao Karađorđev konak, a sada gradska uprava za prostoriju šefa mesne kancelarije manastiru plaća kiriju...

Da je manastir kupio i zadrugu, pa se niko zadrugarstvom ne bavi, a i zadružna kafana je zatvorena... A nekada je, vele, manastirska ekonomija bila jaka, manastir je bio temelj i podstrekač razvoja i turizma i seoskih gazdinstava.

Pitamo o tome arhimandrita Tihona Rakićevića, igumana studeničkog manastira. Uz napomenu da je bratstvu prevashodno da se mole Bogu, a zatim i da održavaju ovaj istorijski i umetnički kompleks, on priznaje da je načuo kritike, pogotovo od onih koji su ovaj kraj odavno napustili.

– Taj proces prelaska stanovništva u gradove kao da se ne može zaustaviti. Ko se iz studeničke okoline odavno odselio, on pamti kako je onda bilo više ljudi, đaka. Sve je bilo življe i aktivnije i sada bi ti pojedini iseljenici voleli da tako bude i danas. A što to nije, oni nemaju pravo da krivi druge, niti drugi imaju pravo da krive njih za odlazak u grad. Ipak, dešava se da neko iz grada dođe da živi u brdima koja svi napuštaju. To je slučaj sa bratstvom manastira Studenice. Oni su završili škole i došli da žive i rade u kraju koji ima sve manje stanovnika. Spremni su da ostanu ovde pa makar se svi drugi odselili. Ovde su doneli svoju kulturu i ideje. Jedna od tih ideja, koja je realizovana, jeste, primera radi, iskorišćenje obnovljivog izvora energije koji je krila reka Studenica... Sagradili smo hidrocentralu i dobijamo energiju iz obnovljivih izvora. Imamo radionicu za izradu sveća, radi manastirski konak koji prima sve poklonike... A to što nemamo krave, a imamo ovce, zar je to tako važno. Vidite, manastiru je vraćena samo četvrtina od oko 300 hektara zemlje. Tamo gde je bio motel, tu zemlju smo uz pomoć kredita kupili, iako ju je pre 55 godina manastir poklonio za školu, a na njoj je kasnije sagrađen ugostiteljski objekat koji je u takvom stanju da nije za korišćenje. Jesmo kupili i zadružnu zgradu, od zadruge u stečaju. Ponašamo se, dakle, domaćinski, ali ovde su sveštenici obrazovani i sa određenim specijalnostima. I ne mogu, a i ne znaju, da rade ono što su ostavili oni koji su odavde otišli – jasno i bez okolišanja odgovara na pomenute kritičke „šumove” studenički iguman Tihon Rakićević.

Nema para za duhovnu akademiju

Ove godine neće biti organizovana poznata Studenička duhovna akademija, jer je resorno ministarstvo odgovorilo dugogodišnjem organizatoru Muzičkoj omladini Srbije da za to nema novca.

Inače, likovna akademija, čiji je organizator kraljevačka turistička organizacija, počinje u Studenici 3. avgusta. Učesnici će, doznajemo takođe od igumana Tihona, kao radni prostor koristiti od države povraćen i obnovljen objekat Karađorđev konak, koji se nalazi u manastirskom kompleksu.