Sve spremno za privatizaciju klubova

U prvih sto dana ove vlade ministar omladine i sporta Vanja Udovičić je nastavio da radi ono što je započeo pola godine pre toga, a u moru obaveza jedna i dalje zahteva najviše pažnje ali i najviše zanima ljubitelje sporta.

Reč je o privatizaciji u sportu, nad kojom pre svega lebdi pitanje: šta će biti sa Crvenom zvezdom i Partizanom?

– Kad je reč o privatizaciji u sportu, veliki posao našeg ministarstva je završen. Pripremili smo sve predloge i modele, vodeći računa o potrebama srpskog sporta, a na Vladi je da da konačnu reč – govori za „Politiku” Vanja Udovičić koji, pored ostalog, kaže da mu je cilj da se „restartuje sistem i postave zdravi temelji za razvoj srpskog sporta u narednih deset godina”.

– Kada je reč o tehničkom sprovođenju procesa transformacije to će raditi ministarstvo nadležno za pitanja privatizacije. Naravno, iz ugla sporta daćemo punu podršku celom procesu. Mi smo uradili stratešku pripremu i najdetaljnije moguće istraživanje, prikupili evidencione prijave klubova kojih u Srbiji ima 11.600, pripremili sve opcije, razgovarali sa klubovima, pribavili iskustva iz Evrope, videli gde su danas klubovi koji su u sličnim zemljama prošli kroz profesionalizaciju.

I gde su oni danas?

Posle dužeg vremena svi oni su sada stabilni. U početku su imali pad, jer je takva situacija bila u Evropi, mnogi su startovali na nasleđenim nezdravim osnovama. Išao sam i na istok Evrope, u zemlje koje su imale uređenje sporta kao što ga Srbija ima danas. Iz udruženja građana neophodno je prebacivanje u privredno društvo, da se odredi državni kapital, koliko je država učestvovala u stvaranju te vrednosti, i tek onda privatizovati. Ako se utvrdi da ima državne svojine, ako je i jedan šraf državni, onda i država dobija šansu da privatizuje svoj deo. Ne možemo sto odsto da se poredimo s tim zemljama jer su one izvršile transformaciju pre 25 godina. Ali ne smemo da ponovimo njihove greške. Danas je ipak drugo vreme.

Od prvog vašeg koraka u ministarstvu privatizacija je postala ključni pojam. Šta se zapravo dobija njom?

Razlika u prethodnim pristupima države i sadašnjeg je ta da je država rešila da profesionalizuje sport, da bi prekinula neodgovorno trošenje novca poreskih obveznika, neodgovorno odlučivanje u klubovima. Ne može više finansiranje da bude državno, novcem građana, a interes pojedinačni ili privatni i još bez odgovornosti.

Nije tajna da mnogi klubovi strepe od privatizacije?

Cilj je da se do kraja godine završi pravni okvir. Paralelno sa tim moramo da tražimo kupce, investitore. Jedna od ideja bila je da odvojimo sport koji može sebe da izdržava od onog kome je neophodna pomoć države. Ne možemo da raspolažemo brojkama većim nego što imamo novca. Ako ne bude promena, klubovi će otići u amaterizam. Ako nema kupaca, onda ćemo morati da gradimo klubove od nule i da ulažemo u podmladak kroz stipendije i ulaganja u juniore. Moramo da kažemo istinu narodu. Ne bežim od odgovornosti, jer znam da ću biti prvi prozvan kad se bude sprovodila privatizacija u sportu. Ali ako želimo da naš sport ima budućnost moramo da menjamo, pre svega navike, ali i ceo sistem. A navike teško menjamo.

Šta novo nudi pravni okvir, šta bi moglo da ohrabri ulagače?

Po meni, pre će se privatizovati manji klubovi, jer na lokalu ima mnogo više ljubitelja lokalnog kluba, finansijera, ljudi će legalno preuzeti klub kad već inače ulažu u njega. Nikome ne odgovara da se skloni sa državnog budžeta, lepo je trošiti tuđ novac bez ikakve odgovornosti. To više neće moći. Vlada je smenila neke direktore koji su se neodgovorno ponašali, isti princip će važiti i u sportu.

Jedan od problema je da se ustanovi „prava” vrednost nekog kluba?

Ustanovljeno je da prvih 40 klubova, onih sa najvećom imovinom, ima imovinu veću od 100.000 evra svaki. Košarkaški klubovi, recimo, imaju samo pokretnu imovinu, tu je grb, tu su igrači, lopte, koševi… Svi će reći da nemaju nepokretnu imovinu, ispada da nemaju ništa, samim tim nema ništa za privatizaciju. Tu treba videti da li je država na bilo koji način učestvovala u građenju tog brenda, koja je uloga države bila u osvajanju trofeja u istoriji i sticanju velikog imena. Ako ste suvlasnik nekog kluba, preuzimate i deo duga, što bi nekom klubu odgovaralo. U Hrvatskoj su rekli 70-30 %, onda je država ujedno i vlasnik 70 odsto duga. Sve zavisi za koji se model opredelimo. Kod nas dugo vlada trend da se mnogi ponašaju kao privatnici na državnim jaslama, što je neodrživo.

Šta će neko, ako neko dobije mogućnost da kupi Zvezdu i Partizan, moći da radi sa njihovim zemljištem, koje je inače gradsko (Zvezda 16 hektara, Partizan 12)?

U ovom trenutku stadion JNA je stadion vojske, Zvezda je upisala „Marakanu” sudskom odlukom. Neki osporavaju odluke suda, ali sudske odluke su za državu obavezujuće a za investitora ono što je važeće. Mora prvo da se zna šta se prodaje. Možda neko želi da kupi samo klub, bez imovine. Da li će država možda da konvertuje svoja potraživanja u kapital, i to je nešto o čemu će tek moći da se priča u narednom periodu. To je dosta odluka koje Vlada Srbije mora da donese.

Šta je sa sportskim društvima?

Ne može celo sportsko društvo da se privatizuje i transformiše, a mi smo najbliži grčkom modelu, Panatinaikosu ili Olimpijakosu. Kod njih je fudbal privatni, ima svog vlasnika, a košarka je iznajmljeno pravo na korišćenje brenda. Recimo, došao je privatnik i iznajmio taj brend na pet godina. A sportsko društvo se finansira od ulaznica fudbalskog kluba i članarina. Jer da biste u Grčkoj kupili kartu za fudbalski meč, morate da postanete član sportskog društva. Čak i turista koji kupuje kartu postaje fan na šest meseci za neku simboličnu svotu, a deo prihoda se ostvaruje od godišnje članske karte s kojom imate pravo glasa, a ona iznosi 30 evra. Suština je u tome da kad postajete član fudbalskog kluba, kad gledate fudbalske mečeve, automatski ulažete i u sportsko društvo.

Vaterpolo, sport koji vas je proslavio, očigledno ima recept za uspeh i u besparici?

Moram da istaknem da je novac veliki faktor u svemu tome. Pošto još uvek nema velikog novca u vaterpolu, onda su interesi zajednički da se dođe do velikog rezultata. U svim sportovima gde je ušao veliki novac došlo je do pada, otkazivanja igranja u reprezentaciji, sigurnih velikih ugovora, tamo niste toliko gladni… Ja to nazivam glad. Gladan čovek može da uradi sve, brže grabi ka uspehu. Vaterpolo sam po sebi ima sistem godinama, nije se menjao, nisu ga promenili ni menadžeri ni svetska i evropska federacija.

Planovi do kraja godine?

Imaću u skupštini branjenje dva zakona – Zakon o sportu i Zakon o anti-dopingu, biću prvopozvan na jednom zakonu – Zakon o privatizaciji u sportu, imaću branjenje jedne strategije – Strategija sporta 2015-2020, plus Strategija za mlade. Mislim da ću biti jedan od angažovanijih ministara.

----------------------------------------------------------------------

Žao mi je kad vaterpolisti prozivaju državu

Ministar reaguje na izjavu vaterpolista da je posle evropskog zlata „sada na redu država”…

Slobodan Nikić, Stefan Mitrović i Vanja Udovičić (Foto V. Marković)

Ministar Vanja Udovičić je želeo da kaže nešto povodom izjave kapitena vaterpolo reprezentacije Živka Gocića da je posle titule prvaka Evrope „sada red na državu”. To je i jedan od njegovih odgovora u današnjem intervjuu za „Politiku”:

– Realan problem su dugovanja prema igračima, koja je napravio Vaterpolo savez, a među igračima kojima se duguje sam i ja. Kad sportisti, a posebno vaterpolisti, kažu država, ja to tumačim kao da kažu – Vanja. Zato moram da kažem da je država za ovu godinu izdvojila 247 miliona dinara, što je više od dva miliona evra. Država je uradila i više nego što se očekivalo od nje, tu je redovan program, kampovi, stipendije, nacionalna priznanja, OKS kome je država dala za njegove programe za vaterpolo. Fudbal, recimo, u 2014. dobija 87 miliona dinara. Sad će vaterpolisti dobiti i nagradu za evropsko zlato. Država je ove godine izdvojila 20 odsto više novca za vaterpolo nego prošle godine, iako je reprezentacija bila sedma na svetskom šampionatu. Zato mi je žao kad prozivaju državu. Dugovi jesu napravljeni prema igračima, jer je Vaterpolo savez obećavao dopunske premije, od sto do sto pedeset hiljada evra za uspeh na velikim takmičenjima. Država je sve učinila da pomogne savezu. Vlada je svim sportovima obezbedila povećanje u trenutku kad se svima linearno smanjivao budžet za 30 odsto. Ne samo da je budžet ostao isti, već je i povećan. Otkad sam došao, nijednom nacionalna priznanja nisu kasnila, a znam kako neki osvajači medalja teško žive…