Vulin: Srbija mnogo duguje Apisu

Apis je simbol generacije željne slobode, generacije koja je stvorila modernu Srbiju i generacije koja je izdržala mnoga iskušenja. To je Dragutin Dimitrijević Apis.

Ovako Aleksandar Vulin, ministar za rad zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja opisuje razloge zbog kojih se, obilazeći nedavno srpsko vojničko groblje na Zejtinliku, poklonio svim senima poginulih srpskih vojnika. Ali i pukovniku Apisu i njegovim najbližim saborcima. 

– Neosporno je da su Apis i njegovi saborci rehabilitovani, da su voleli Srbiju, da su joj učinili mnoge usluge. I zato je neophodno da još jedna srpska podela ostane iza nas – kaže Aleksandar Vulin u razgovoru za „Politiku”.

Poseta neobeleženom grobu jedne od najkontroverznijih i najtajanstvenijih ličnosti srpske istorije, verovatno neće proći bez polemičkih reakcija u javnosti, ali Vulin smatra da su Apis, artiljerijski major Ljubomir Vulović i Rade Malobabić važan deo istorije Srbije i Prvog svetskog rata.

– To su ljudi koji su presudno uticali na tadašnju Srbiju. Oni su istorijske ličnosti o kojima se može reći svašta, osim da nisu iskreno voleli Srbiju. Svi osuđeni u „Solunskom procesu”, koji je vođen zbog izmišljenog atentata na kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, rehabilitovani su kod nadležnog suda 1953. godine. Međutim, kao da se posle toga ništa nije desilo. Oni i dalje počivaju u neobeleženim grobovima. Mislim da je vreme da se ispravi jedna velika istorijska nepravda i da moramo da priznamo da imamo dug prema tim ljudima. I moramo da osećamo i poštovanje prema njima – ističe Vulin. 

Dokle god to ne uradimo na ozbiljan način, naglašava on, nećemo moći da kažemo da je još jedna srpska podela i rana zaceljena. A „Solunski proces” jeste bio duboka rana.

– Nije na meni da branim Apisovu istorijsku ulogu, već da postupim po odluci suda. Istorijska nauka ne povezuje Apisa ni sa Sarajevskim atentatom. Naprotiv, pretpostavlja se da je Rade Malobabić, upravo po nalogu Apisa, bio taj takozvani „treći čovek” o kom se dosta raspravljalo na suđenju Gavrilu Principu. Malobabića je Apis poslao da pokuša da zaustavi atentat na Franca Ferdinanda. Pošto su atentatori bili raspoređeni u nekoliko grupa, jedna od tih grupa nije pucala na Ferdinanda. Upravo ona koju je kontrolisao Malobabić – ukazuje Vulin, napominjući kako je ipak teško objasniti da je u to vreme, pucanj u šefa okupacione sile bio – nedozvoljen.

Vulin podseća i na to da Apisu nikada nije suđeno zbog Sarajevskog atentata. Njegov grob je davno jedna od malih niša, na kojoj piše jedan broj (5027).

– Oficiri srpske vojske zaslužuju da imaju ime i prezime. Apis je, da podsetim, bio veoma cenjen od strane saveznika i „Solunski proces” je zahladio odnose između saveznika i Srbije, a naročito između Srbije i Rusije – kaže ministar, podsećajući na još nešto: Aleksandar Ranković je, zapravo rehabilitovao Apisa. Vulin je, kao levičar, siguran da je nekadašnji verni Titov ministar unutrašnjih poslova, kasnije uklonjen na Brionskom plenumu, u Apisu prepoznao – gerilca.

– Zaista, Apis i Gavrilo Princip imaju jednu zajedničku osobinu. U nacionalnom i ličnom smislu, oni su apsolutno pošteni. Apis nije imao porodicu, nije se ženio, nije posedovao nikakvu imovinu. To su bili ljudi koji su ceo život poklonili Srbiji. Srbija nije umela to da ceni. A sada treba da pokaže da ume. Mislim da nakon davne sudske rehabilitacije, Apis i njegovi saborci treba da uživaju počasti koje su zaslužili svojim životom, a u životu te počasti nisu dočekali – napominje ministar.

Apis je bio član tajne organizacije „Ujedinjenje ili smrt”, koja je prestala da postoji nakon ujedinjenja 1918. godine.

Ne skrivajući poštovanje prema Apisu, Vulin kaže da je Apisu sada potrebna ljudska rehabilitacija.

– Nije to samo potrebno Apisu. To je potrebno svim junacima bez koje Srbije ne bi bilo. Apis, takođe, nije bio vođa Majskog prevrata, kada su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i Draga Mašin. Neki drugi su to vodili. Ako mu je najveći greh učešće u atentatu na Obrenoviće i u Majkom prevratu, koliki je onda greh dinastije Karađorđević koja je krunu primila, koja je Srbiju vodila i koja je Apisa streljala? Ako smo vratili sve posmrtne ostatke Karađorđevića, što je legitimno i dobro za naš narod, zašto u Srbiji nema mesta za posmrtne ostatke pukovnika Apisa? Nije na meni da donesem presudu, ali jeste na meni da sprovedem presudu o rehabilitaciji, odnosno, da kroz mesto na kome se nalazim (kao ministar), odužim deo duga koji Srbija ima prema pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću, majoru Ljubomiru Vuloviću i Radetu Malobabiću. Baš kao i prema Voji Tankosiću i mladobosancima – kaže Vulin. 

Ministar se nedavno, u dvodnevnoj poseti Grčkoj, sastao sa ministrom pravde Haralampasom Atanasijusom, kako bi razmotrili mogućnost obnavljanja razgovora vezanih za postizanje sporazuma o socijalnom osiguranju i saradnji dve zemlje u domenu evropskih integracija Srbije.

Dan kasnije, Vulin je u Solunu, sa ministrom za Severnu Grčku i Trakiju, Jorgosom Orfanosom, razgovarao o zaštiti srpskih vojnih memorijala u Grčkoj i obeležavanju stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata.

Ali, popodnevna poseta i polaganje venaca na Spomen-kosturnicu i grob pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, prvi je javni čin iskazivanja poštovanja jednog srpskog političara misterioznom generalštabnom pukovniku Vojske Kraljevine Srbije.

Priča se da je Apis zapravo, bio vladar iz senke, da je imao ogroman uticaj na političare i da su ga se bojali, čak i Nikola Pašić.

Međutim, srpski prijatelji, poput Arčibalda Rajsa i Dejvida Mekenzija tvrde da je Apis zapravo bio žrtva straha političara i kralja od tog tajanstvenog pukovnika koji jeste vukao mnoge konce u obaveštajnoj službi kraljeve vojske, ali je, pre svega, bio običan vojnik i patriota. 

Ulica Sanje Živanovića

– Ima ulica na Senjaku koja se zove Sanja Živanović. To je bio Apisov bratanac koji je poginuo u Balkanskom ratu. To i govori o njegovom poštenju. Tada moćni Apis nije pokušao da pomogne svom mladom bratancu da se izvuče sa fronta, niti je to Sanja želeo – podseća Vulin.