Rezultati bez igre

Partizan nema igru, ali ima kakve-takve „pozitivne” rezultate. Fudbaleri viceprvaka Srbije su u novoj sezoni odigrali pet utakmica, četiri u kvalifikacijama za Ligu šampiona i jednu u prvenstvu. Zabeležili su tri pobede (protiv HB-a iz Toršavna 3:0 i 3:1 i Voždovca 3:1) i dva remija (s Ludogorecom 0:0 i 2:2). Iako nisu poraženi eliminisani su iz najjačeg kontinentalnog takmičenja, a pored toga ono što pokazuju makar u poslednja tri susreta nije ni blizu renomea kluba i dresa koji nose.

I start Devetog srpskog šampionata potvrdio je da „crno-beli” nemaju ni plan, ni organizaciju igre. Onih 1.500 ili po zvaničnom internet sajtu Superlige 2.000 gledalaca mahom privrženih gostujućem timu, protraćilo je 70-ak minuta, koje su sigurno mogli da iskoriste na mnogo bolji način, nego da se nerviraju zbog onog što (ne) prikazuju igrači kluba iz Humske. Gledali su spor, nevoljan i dosadan fudbal, bez ikakvog truda, ideje i rešenja. Očigledno je da trener Nikolić nije složio kockice u skladan mozaik, kao i da nekim prvotimcima nije pronašao prava mesta u ekipi.

Škripi na sve strane, a najviše u srednjem redu. „Sporne” su i uloge Grbića i Gulana, kao i već duži period Luke. Ono što možda i ponajviše upada u oči jesu partije koje pruža dojučerašnja velika nada kluba iz Humske mladi Ninković. Biser Partizanove škole, nažalost, strmoglavo ide silaznom putanjom, tek ponekad podseti na ono šta ume, pa ukoliko se ubrzo ne trgne ostaće upamćen samo kao „veliki talenat”.

Sve do ulaska veterana Saše Ilića maltene da nije bilo ni nagoveštaja da „crno-beli” mogu da odnesu sva tri boda sa Vračara. Jer, do tada nisu bili bolji od nejakih Voždovčana. Nije ni vremešni kapiten briljirao, ali je njegova pojava na travnatom tepihu promenila pre svega odnos njegovih saigrača prema obavezama. Njegov ulazak bio je signal momcima u kompletno sivoj opremi da se trgnu, da se mobilišu i da krenu znatno angažovanije, ozbiljnije i odlučnije ka golu protivnika. I bez obzira što je protivnik poveo, svakom na stadionu Obilića bilo je jasno kakav će biti konačan epilog.

Trener Nikolić, dakle, pored startne prvenstvene pobede nema posebnog razloga za slavlje. Ipak, čude njegove izjave o uslovima u kojima žive i rade fudbaleri Partizana. Možda će jednog dana konkretno reći na šta misli. Besparica je svuda, pa ako je „crno-belima” loše šta treba da kažu ostali? Ima i klubova većih dužnika od njih, i igrača kojima klub više duguje, a i onih koji nemaju ni približne uslove za rad kao „crno-beli”. O ostalim profesijama da i ne govorimo.

Đorđe Smiljanić

------------------------------------------ 

Navijači „pobedili” trenera

„Rat” trenera Nikolića i dela publike dobili su navijači, koji su ga prozivali i tražili da uvede Fofanu. Šef stručnog štaba ih je „poslušao” u finišu meča, a napadač iz Obale Slonovače uzvratio je golom i silno obradovao sve koji su želeli da ga vide na terenu.Ruina dobra samo za mečeve visokog rizika

Nekada moderan, ali nažalost nikada dovršen, stadion Obilića sve više liči na ruinu. Oronule tribine, bez semafora koji je bar pokazivao rezultat i vreme, stare i otrcane stolice kojih na nekim delovima i nema, kao i beskorisne sporedne prostorije, deo su objekta, koji je trebalo da podseća na engleske stadione. Mnogo toga je rasklimatano, u raspadu ili uopšte ne funkcioniše, pa samo upućuje da je pre nešto više od decenije i po na njemu igrao državni prvak Obilić.

Superligaški fudbal se na ovom stadionu igra samo kada su susreti koje organizuju Voždovac i Rad proglašeni mečevima visokog rizika. Nije jasno samo na osnovu čega ova ruina ima dozvolu FSS da se na njoj igraju utakmice, pošto je o bilo kakvom komforu publike ili onih koji moraju da rade iluzorno govoriti.