Резултати без игре

Партизан нема игру, али има какве-такве „позитивне” резултате. Фудбалери вицепрвака Србије су у новој сезони одиграли пет утакмица, четири у квалификацијама за Лигу шампиона и једну у првенству. Забележили су три победе (против ХБ-а из Торшавна 3:0 и 3:1 и Вождовца 3:1) и два ремија (с Лудогорецом 0:0 и 2:2). Иако нису поражени елиминисани су из најјачег континенталног такмичења, а поред тога оно што показују макар у последња три сусрета није ни близу реномеа клуба и дреса који носе.

И старт Деветог српског шампионата потврдио је да „црно-бели” немају ни план, ни организацију игре. Оних 1.500 или по званичном интернет сајту Суперлиге 2.000 гледалаца махом привржених гостујућем тиму, протраћило је 70-ак минута, које су сигурно могли да искористе на много бољи начин, него да се нервирају због оног што (не) приказују играчи клуба из Хумске. Гледали су спор, невољан и досадан фудбал, без икаквог труда, идеје и решења. Очигледно је да тренер Николић није сложио коцкице у складан мозаик, као и да неким првотимцима није пронашао права места у екипи.

Шкрипи на све стране, а највише у средњем реду. „Спорне” су и улоге Грбића и Гулана, као и већ дужи период Луке. Оно што можда и понајвише упада у очи јесу партије које пружа дојучерашња велика нада клуба из Хумске млади Нинковић. Бисер Партизанове школе, нажалост, стрмоглаво иде силазном путањом, тек понекад подсети на оно шта уме, па уколико се убрзо не тргне остаће упамћен само као „велики таленат”.

Све до уласка ветерана Саше Илића малтене да није било ни наговештаја да „црно-бели” могу да однесу сва три бода са Врачара. Јер, до тада нису били бољи од нејаких Вождовчана. Није ни времешни капитен бриљирао, али је његова појава на травнатом тепиху променила пре свега однос његових саиграча према обавезама. Његов улазак био је сигнал момцима у комплетно сивој опреми да се тргну, да се мобилишу и да крену знатно ангажованије, озбиљније и одлучније ка голу противника. И без обзира што је противник повео, сваком на стадиону Обилића било је јасно какав ће бити коначан епилог.

Тренер Николић, дакле, поред стартне првенствене победе нема посебног разлога за славље. Ипак, чуде његове изјаве о условима у којима живе и раде фудбалери Партизана. Можда ће једног дана конкретно рећи на шта мисли. Беспарица је свуда, па ако је „црно-белима” лоше шта треба да кажу остали? Има и клубова већих дужника од њих, и играча којима клуб више дугује, а и оних који немају ни приближне услове за рад као „црно-бели”. О осталим професијама да и не говоримо.

Ђорђе Смиљанић

------------------------------------------ 

Навијачи „победили” тренера

„Рат” тренера Николића и дела публике добили су навијачи, који су га прозивали и тражили да уведе Фофану. Шеф стручног штаба их је „послушао” у финишу меча, а нападач из Обале Слоноваче узвратио је голом и силно обрадовао све који су желели да га виде на терену.Руина добра само за мечеве високог ризика

Некада модеран, али нажалост никада довршен, стадион Обилића све више личи на руину. Оронуле трибине, без семафора који је бар показивао резултат и време, старе и отрцане столице којих на неким деловима и нема, као и бескорисне споредне просторије, део су објекта, који је требало да подсећа на енглеске стадионе. Много тога је расклиматано, у распаду или уопште не функционише, па само упућује да је пре нешто више од деценије и по на њему играо државни првак Обилић.

Суперлигашки фудбал се на овом стадиону игра само када су сусрети које организују Вождовац и Рад проглашени мечевима високог ризика. Није јасно само на основу чега ова руина има дозволу ФСС да се на њој играју утакмице, пошто је о било каквом комфору публике или оних који морају да раде илузорно говорити.