Dvanaest kilograma lakša posle performansa

„512 sati”, performans Marine Abramović, o kojem se pričalo u umetničkim krugovima ovog leta, okončan je sinoć oko 18 sati u prestižnoj londonskoj „Serpentajn” galeriji. Kroz vrata ovog prostora od otvaranja, početkom juna, prošlo je nekoliko desetina hiljada posetilaca, o čemu je „Politika” izveštavala.

U prvom velikom performansu posle nekoliko godina, uz minimalnu scenografiju i detalje, umetnica je dočekivala publiku, koja je ostavljala sve što je sobom nosila, uključujući i mobilne telefone, kako bi se potpuno prepustila autorkinom vođenju. Prostor je bio podeljen u tri dela, publika je spontano uspostavljala kontakt sa umetnicom: neke od njih ona je držala za ruku, dok je pred nekima mirno, zatvorenih očiju, stajala unutar kruga posebno postavljenih stolica. U jednoj od prostorija bili su postavljeni i kreveti, u kojima su prisutni mogli da leže u tišini. Svi učesnici dobijali su slušalice koje blokiraju zvuke kako bi mogli da „osete energiju u prostoru”, „dubinu opuštanja”. Improvizacija Marine Abramović, njena šetnja sa publikom i njeno usmeravanje, kako je više puta objasnila, imali su za cilj da goste uvedu u stanje „potpune svesnosti trenutka u kojem su”.

Pre nekoliko dana, govoreći za „Obzerver”, na pitanje da li je, posle svega, umorna, Marina Abramović je odgovorila: „Jesam. Ustajem umorna i ležem umorna. I sanjam sve te ljude kad spavam. Iscrpljujuće je. Ovu realnost živim od juna, nisam izašla na ulice Londona, nisam se družila. Živela sam paralelnu stvarnost i sad moram da započnem novi život.”

Kako je ispričala, izgubila je 12 kilograma, nikada nije bila mršavija u životu. Svake večeri po sat vremena boravila je u kadi punoj morske soli i svako drugo veče išla je na masažu kako bi uspela fizički sve da izdrži. Podsećajući na to da joj je, nakon performansa „Umetnik je prisutan” u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku 2010, bilo potrebno tri godine da se mentalno oporavi, otkrila je svoje planove za blisku budućnost – otputovaće u Njujork, u kojem inače živi, i narednih deset dana neće komunicirati ni sa jednim živim bićem.

O nekim negativnim kritikama spram svog rada rekla je:

„Uvek to biva tako. Da sam slušala kritičare u svojim tridesetim ne bih nigde dospela. Sutra da umrem, ostaću zapamćena kao neko ko je uveo performans u mejnstrim umetničke tokove. Usamljeno je biti ja. Razvedena sam. Nisam neko ko je za brak jer sam konstantno u pokretu i moj je planer pun do 2017. Ali, to ne doživljavam kao žrtvu. Prihvatila sam svoj zadatak. Nisam želela decu i porodicu. Želela sam ovo. I u tome sam pronašla mnogo sreće.”

Umetnica i njeni saradnici dobili su nebrojeno mnogo pisama, koja će, verovatno, biti jednog dana izložena u vidu instalacije tokom nekog drugog rada koji bude započela. Kako je autorka dodala, bilo je dosta suza u publici – jedna je devojka dugo vremena stajala ispred jednog od zidova i nekontrolisano plakala, rekla je posle da je bilo prelepo, da joj je ceo život prošao pred očima dok je bila u galeriji.

Tokom svakog dana trajanja performansa Marina Abramović je snimala video-dnevnik „Marina u ponoć”, u koji je beležila svoje utiske i osećanja, a koji se od ponoći nalazi na sajtu galerije.

„Rad tek počinje i ovo je samo početak mnogo većih uspeha i ideja koje ćemo proširiti po celom svetu. Upravo smo stavili seme u zemlju i hajde da vidimo šta će se dogoditi posle toga”, rekla je u svom video-blogu i najavila da će novi projekat biti još radikalniji.