Дванаест килограма лакша после перформанса

„512 сати”, перформанс Марине Абрамовић, о којем се причало у уметничким круговима овог лета, окончан је синоћ око 18 сати у престижној лондонској „Серпентајн” галерији. Кроз врата овог простора од отварања, почетком јуна, прошло је неколико десетина хиљада посетилаца, о чему је „Политика” извештавала.

У првом великом перформансу после неколико година, уз минималну сценографију и детаље, уметница је дочекивала публику, која је остављала све што је собом носила, укључујући и мобилне телефоне, како би се потпуно препустила ауторкином вођењу. Простор је био подељен у три дела, публика је спонтано успостављала контакт са уметницом: неке од њих она је држала за руку, док је пред некима мирно, затворених очију, стајала унутар круга посебно постављених столица. У једној од просторија били су постављени и кревети, у којима су присутни могли да леже у тишини. Сви учесници добијали су слушалице које блокирају звуке како би могли да „осете енергију у простору”, „дубину опуштања”. Импровизација Марине Абрамовић, њена шетња са публиком и њено усмеравање, како је више пута објаснила, имали су за циљ да госте уведу у стање „потпуне свесности тренутка у којем су”.

Пре неколико дана, говорећи за „Обзервер”, на питање да ли је, после свега, уморна, Марина Абрамовић је одговорила: „Јесам. Устајем уморна и лежем уморна. И сањам све те људе кад спавам. Исцрпљујуће је. Ову реалност живим од јуна, нисам изашла на улице Лондона, нисам се дружила. Живела сам паралелну стварност и сад морам да започнем нови живот.”

Како је испричала, изгубила је 12 килограма, никада није била мршавија у животу. Сваке вечери по сат времена боравила је у кади пуној морске соли и свако друго вече ишла је на масажу како би успела физички све да издржи. Подсећајући на то да јој је, након перформанса „Уметник је присутан” у Музеју модерне уметности у Њујорку 2010, било потребно три године да се ментално опорави, открила је своје планове за блиску будућност – отпутоваће у Њујорк, у којем иначе живи, и наредних десет дана неће комуницирати ни са једним живим бићем.

О неким негативним критикама спрам свог рада рекла је:

„Увек то бива тако. Да сам слушала критичаре у својим тридесетим не бих нигде доспела. Сутра да умрем, остаћу запамћена као неко ко је увео перформанс у мејнстрим уметничке токове. Усамљено је бити ја. Разведена сам. Нисам неко ко је за брак јер сам константно у покрету и мој је планер пун до 2017. Али, то не доживљавам као жртву. Прихватила сам свој задатак. Нисам желела децу и породицу. Желела сам ово. И у томе сам пронашла много среће.”

Уметница и њени сарадници добили су небројено много писама, која ће, вероватно, бити једног дана изложена у виду инсталације током неког другог рада који буде започела. Како је ауторка додала, било је доста суза у публици – једна је девојка дуго времена стајала испред једног од зидова и неконтролисано плакала, рекла је после да је било прелепо, да јој је цео живот прошао пред очима док је била у галерији.

Током сваког дана трајања перформанса Марина Абрамовић је снимала видео-дневник „Марина у поноћ”, у који је бележила своје утиске и осећања, а који се од поноћи налази на сајту галерије.

„Рад тек почиње и ово је само почетак много већих успеха и идеја које ћемо проширити по целом свету. Управо смо ставили семе у земљу и хајде да видимо шта ће се догодити после тога”, рекла је у свом видео-блогу и најавила да ће нови пројекат бити још радикалнији.