Na dve sto­li­ce

Du­go na­ja­vlji­va­ni („ve­li­ko­go­spo­jin­ski”) ber­lin­ski su­sret bal­kan­skih li­de­ra sa An­ge­lom Mer­kel pro­šao je sa mno­go pom­pe ali bez opi­plji­vog re­zul­ta­ta. Sem ako pod re­zul­ta­tom ne pod­ra­zu­me­va­mo spi­sko­ve že­lja, pro­je­ka­ta i mol­bi ko­je su go­sti pre­zen­to­va­li ne­mač­koj kan­ce­lar­ki. Šta­vi­še, osta­lo je pri­lič­no ne­ja­sno za­što su se uop­šte i oku­plja­li – osim ako cilj ni­je bio upra­vo sam do­la­zak kao de­mon­stra­ci­ja ne­mač­ke no­ve po­li­tič­ke sa­mo­sve­sti i po­ra­slog uti­ca­ja. Iz­gle­da da i Ne­mač­ka že­li da ima svo­je ma­lo car­stvo, od­no­sno, svoj ma­li „bal­kan­ski ko­mon­velt”, na ko­me se po­na­ša i ose­ća kao ve­le­si­la i či­je po­gla­vi­ce po­vre­me­no sti­žu u Ber­lin na po­klo­nje­nje.

Ukra­jin­ska kri­za de­lo­va­la je kao zgod­na pri­li­ka da Ne­mač­ka do­dat­no ma­ni­fe­stu­je svo­ju moć i ge­o­po­li­tič­ku sa­mo­stal­nost u tro­u­glu Va­šing­ton – Ber­lin – Mo­skva (igra­ju­ći ma­lo na kar­tu „spe­ci­jal­nih ve­za” sa Ru­si­jom, a ma­lo na­stu­pa­ju­ći u tan­de­mu sa Va­šing­to­nom, kao do­bar i „loš” po­li­ca­jac pre­ma Mo­skvi). Ali sva­ka da­lja eska­la­ci­ja kri­ze na is­to­ku, sva­ka no­va po­gi­bi­ja i sva­ki dan pro­du­žet­ka su­ko­ba tu po­zi­ci­ju či­ni sve neo­dr­ži­vi­jom i vi­di­mo ka­ko se, ko­rak po ko­rak – a od ru­še­nja ma­le­zij­skog put­nič­kog avi­o­na in­ten­ziv­no – Ne­mač­ka po­ste­pe­no uta­pa u za­jed­nič­ku stra­te­gi­ju i „evro­a­tlant­ski” front pre­ma Mo­skvi.

S dru­ge stra­ne, Ru­si­ja tre­nut­no ima da­le­ko ve­ćih bri­ga ne­go da su­zbi­ja ne­mač­ke am­bi­ci­je na Bal­ka­nu i, po­šte­no go­vo­re­ći, ve­ro­vat­no bi žr­tvo­va­la mno­go vi­še od pri­lič­no ne­po­u­zda­ne i ne­za­hval­ne ma­le pra­vo­slav­ne bra­će sa­mo ka­da bi mo­gla da iš­ču­pa Ne­mač­ku iz an­glo­a­me­rič­kog za­gr­lja­ja. Ali, kao što re­koh, ne či­ni mi se da je to pre­vi­še re­al­no. Bar za sa­da. Jer te­ško da će Va­šing­ton, ili već oni ko­ji se do­mi­nant­no pi­ta­ju i od­lu­ču­ju o svet­skim po­slo­vi­ma mir­no se­de­ti i gle­da­ti ka­ko im se Ne­mač­ka iz­vla­či is­pod pa­pu­če i ka­ko, sa ili bez Pu­ti­no­vog bla­go­slo­va, na Bal­ka­nu na­mi­ru­je svo­je pro­bu­đe­ne im­pe­ri­jal­ne ape­ti­te.

No, iz­gle­da da i u Mo­skvi ubr­za­no shva­ta­ju da ne­ma ni­šta od tog „big di­la” sa Ne­mač­kom, što će u no­ve pro­ble­me ba­ci­ti i ov­da­šnje kom­bi­na­to­re ko­ji su Sr­bi­ju i se­be već vi­de­li kao glav­ne de­ve­ru­še i usvo­jen­čad u pred­sto­je­ćem ge­o­po­li­tič­kom bra­ku Mer­ke­lo­ve i Pu­ti­na. Ali čak i uko­li­ko bi ko­jim ču­dom do tog bra­ka do­šlo, te­ško da će se Vu­či­će­va Sr­bi­ja na­ći u pri­želj­ki­va­noj ulo­zi onog „umi­lja­tog” jag­nje­ta ko­je „dve maj­ke si­sa”. Ni­ti je Vu­čić ta­ko umi­ljat, ni­ti su oni ov­ce. Na­pro­tiv, mno­go je re­al­ni­je da će­mo bi­ti vi­še-ma­nje za­slu­že­no od­ba­če­ni i pre­zre­ni od obe, tač­ni­je, od sve tri stra­ne.

Jer, ako jed­na Ne­mač­ka ne mo­že, ili bar ve­o­ma te­ško uspe­va da se po­zi­ci­o­ni­ra kao po­mi­ri­telj­ski fak­tor i „most” iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da, za­mi­sli­te sa­mo ko­li­ke li su tek šan­se ove i ova­kve Sr­bi­je da od­i­gra ta­kvu ulo­gu. Iako, na­rav­no, ni­ko­me ni­je za­bra­nje­no da ma­šta­ri i na taj na­čin u sop­stve­nim me­di­ji­ma pred­sta­vlja svo­ju spolj­no­po­li­tič­ku po­zi­ci­ju.

To vam je, ot­pri­li­ke, kao ka­da bi pig­pong lop­ti­ca ili pro­sjak ko­ji ide od sto­la do sto­la umi­šlja­li da su „in­te­gra­tiv­ni fak­tor” i „me­di­ja­tor” u dru­štve­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji. Pre­te­ru­jem? Mo­žda. Ali sva­ka­ko mno­go ma­nje od onih no­vi­nar­skih i ana­li­tič­kih mu­če­ni­ka ko­ji su Vu­či­će­vo nes(p)ret­no gla­vi­nja­nje iz­me­đu Pu­ti­na i Mer­ke­lo­ve (vi­ja Kir­bi) po­ku­ša­va­li pred­sta­vi­ti kao „po­sred­ni­štvo” („Vu­čić mi­ri An­ge­lu i Pu­ti­na”), a Sr­bi­ju kao fak­tor ko­ji će mal­te­ne spre­či­ti iz­bi­ja­nje tre­ćeg svet­skog ra­ta.

Po­li­tič­ki na­sled­ni­ci onih ko­ji su sa glo­go­vim ko­cem ju­ri­ša­li da raz­va­le Ti­tov grob, sa­da far­sič­no i ka­ri­ka­tu­ral­no imi­ti­ra­ju ti­to­i­stič­ku spolj­nu po­li­ti­ku. Ne­zva­nič­no na­mi­gu­ju Ru­si­ma, zva­nič­no pro­kla­mu­ju ne­u­tral­nost, a fak­tič­ki su na stra­ni onih ko­ji Ru­si­ju na­pa­da­ju i po­ku­ša­va­ju da je izo­lu­ju.

Za­to vi­še ne­go otu­žno i li­ce­mer­no de­lu­je re­žim­ska man­tra ka­ko mi „osta­je­mo na evrop­skom pu­tu”, ali da „ne­će­mo da uvo­di­mo sank­ci­je Ru­si­ji”. Ali će­mo, s dru­ge stra­ne, po­što­va­ti bri­sel­ski „ed-me­mo­ar”, u ko­jem se Ru­si­ja tre­ti­ra kao agre­sor i op­tu­žu­je za „ne­za­ko­ni­tu anek­si­ju Kri­ma”, kao i na­mer­nu de­sta­bi­li­za­ci­ju su­sed­ne su­ve­re­ne dr­ža­ve. Ona Ru­si­ja ko­ja je, ina­če, naš pro­ve­re­ni pri­ja­telj i sa ko­jim ova vla­da, ka­ko Vu­čić i Da­čić vo­le da se hva­le, ga­ji naj­bo­lje i naj­i­skre­ni­je mo­gu­će od­no­se („mo­žda naj­bo­lje u či­ta­voj isto­ri­ji”). Iako, isto­vre­me­no, „prin­ci­pi­jel­no” pri­zna­je­mo te­ri­to­ri­jal­ni in­te­gri­tet Ukra­ji­ne  („sa Kri­mom”). Dok na sop­stve­nom te­ri­to­ri­jal­nom in­te­gri­te­tu („sa Ko­so­vom”) in­si­sti­ra­mo mno­go, mno­go ma­nje.

Uosta­lom, i pro­šle ne­de­lje su nam uti­caj­ni ne­mač­ki par­la­men­tar­ci i iz­vo­ri iz Mi­ni­star­stva spolj­nih po­slo­va, po­ru­či­li da se od Sr­bi­je „oče­ku­je pri­zna­nje Ko­so­va” – „ili ne­što vr­lo slič­no pri­zna­nju”. Što nas, me­đu­tim, uop­šte ne spre­ča­va da ula­sku u EU i da­lje „od­luč­no te­ži­mo”.

Ka­da se raz­gr­nu ru­ži­ča­ste ma­gle i flo­sku­le, sve na­ve­de­no je, ve­ro­va­li ili ne, na­ša ori­gi­nal­na spolj­no­po­li­tič­ka agen­da ko­jom se ak­tu­el­na vlast že­li na­met­nu­ti kao re­le­van­tan re­gi­o­nal­ni, pa i glo­bal­ni fak­tor – ko­jeg „po­štu­ju svu­da u sve­tu” i či­ja prin­ci­pi­jel­nost je „pre­po­zna­ta i pod­jed­na­ko uva­ža­va­na i na Is­to­ku i na Za­pa­du”.

U stva­ri, kad ma­lo raz­mi­slim, ovo po­sled­nje je ve­ro­vat­no tač­no. Ali u jed­nom sa­svim dru­gom, sa­svim su­prot­nom i sa­svim ne­slav­nom smi­slu.