Đorđević veruje u čudo u finalu sa Amerikom

Od našeg specijalnog izveštača

Madrid – Još korak... Svetski kup u Španiji ostaće upamćen po reprezentaciji Srbije, bez obzira šta uradi u večerašnjem finalu sa Amerikancima (21 č). Na njenom mestu svi su u startu videli domaćina, evropski „drim tim”, ali lopta traži poštovanje, kao i protivnici... Posle fudbalskog, usledio je i košarkaški debakl „furije” i to na njenom bunjištu. Svetski mediji su zaboravili na braću Gasol, Navara, Fernandeza... U Srbiji će ponovo klinci sa košarkaškim loptama na terene pored kuće, lepiće se posteri i skupljati sličice Teodosića, Bjelice, Raduljice, Krstića, Bogdanovića, Markovića, Kalinića... Verovatno će najveću vrednost na čuvenoj „pijaci” kod česme pored hotela „Moskva”, imati ona sa likom njihovog učitelja – Aleksandra Đorđevića. Inspiracija kao igrač, inspiracija i kao trener. Šta ima lepše nego kad nekadašnje zvezde naprave nove...

Pokazao je da nije dovoljno da se neki posao radi samo profesionalno. Dao je bukvalno svojim momcima i srce i dušu, ne libeći se da u svakom trenutku pokaže emociju, ma kakva bila. Posle veličanstvene pobede u polufinalu poleteo je u zagrljaj svom nasledniku po mnogo čemu na parketu, Milošu Teodosiću i u krajičku oka, zasijala mu je suza... Veličinu je pokazao i dan posle Francuske, u susret finalu u koje je, sigurni smo, verovao od trenutka kada je pre dva meseca okupio ovu družinu. Na sastanak sa izveštačima iz Srbije došao je sa saradnicima Jocom Antonićem i Milanom Minićem. Još jedna jedinstvena slika za istoriju naše košarke – imamo selektora koji ne grabi slavu za sebe... Pravog timskog igrača.

– Čast mi je da radim sa ljudima koje vidite pored mene, uz Nikolića. Oni su moji savetnici, kritičari i motivatori. Bezgranično im verujem i odajem zahvalnost što smo uspeli da odradimo mali deo posla, u odnosu na onaj koji pripada igračima, da se naša košarka nađe na ovom mestu. Zato sam sa njima želeo da podelim ovaj trenutak – istakao je Đorđević.

 U Srbiji je euforija. Srebro je malo, moraju da padnu i Amerikanci... Zlato je jedina mera Đorđevića i naše košarke... Smeška se naš selektor, ne ljuti, naprotiv. Radost, velika, je i u reprezentaciji.

– Nemam nameru da branim igračima da uživaju u ovom trenutku. Uostalom, tako se svi u timu osećamo. Ali, momci imaju još samo koji sat fore. Od popodnevnog treninga jedina tema će biti Amerikanci. Nemamo vremena da pripremimo sve što bi želeli, a i jako je teško protiv njih postaviti neku ozbiljniju taktičku varijantu.Osnovna je dobra psihološka priprema, a svi su videli da znamo da igramo. I dalje smo u takmičenju, koliko je to moguće.

Odstupnicu ne traži, a i zašto bi... Taktika je jasna, kako se suprotstaviti Amerikancima s kojima se prvi put sastajemo u finalu planetarnog prvenstva:

– Igrom, takmičenjem, željom, verom, mirnoćom, znanjem, zajedništvom. Na terenu je sve moguće, nema nepobedivih timova. Čuda su se događala u prošlosti i nemam razloga da ne verujem u njih. Na nama je da odigramo najbolje što možemo, da tražimo perfektnu utakmicu svih 40 minuta. To je polazna tačka, a videćemo da li će biti prilike da izvučemo nekog keca iz rukava, da li će protivnik da nam to dozvoli. Amerikanci su i fenomenalna ekipa i individualci, sa iskusnim i trofejnim trenerom. Za respekt, ne i za strah.

U košarkaškoj stručnoj literaturi piše da se takvim timovima jedino može suprotstaviti igrom „pet na pet”. A, kako to sprovesti?

– U košarci ima veoma malo tajni i to bi trebalo da bude neka osnovna ideja. Međutim, njihova energija i atletske sposobnosti su limitirajuće za protivnika. Imaju toliko igrača na klupi da ritmom lome u drugom poluvremenu. Nastojaćemo da igramo po planu, poen po poen, ne gledajući rezultat. Ne postoji šut za devet poena. Bilo bi dobro da u finiš uđemo sa podnošljivim zaostatkom i da tražimo šansu individualnim akcijama. To su situacije za velike igrače. Imaju i oni slabih tačaka. Jedan je bio „drim tim”, mada je i ovaj američki projektovan za zlatnu medalju. Ali, na tom putu stajaće im jedan protivnik... – nije završio rečenicu Aleksandar Đorđević.

Mirko Stojaković

-----------------------------------------------------------

Antonić: Svi zaslužili košarkaški „oskar”

Kako je reprezentacija došla do borbe za zlatnu medalju, iskusni stručnjak Joca Antonić, objasnio je kroz odnos sa jednim igračem za kog je bio zadužen.

– Kada smo se okupili, pozdravili smo se „overom” mlakim dodirom ruku. Posle mesec dana, uznapredovali smo do čvrstog, muškog stiska šaka. Od kada je počelo prvenstvo i evo sve do sada, svaki susret završava se bratskim zagrljajem. E, to je reprezentacija Srbije i ono što je ovom timu dalo snagu. Pre svega uzajamno poverenje. Saša ga je uspostavio sa igračima, a oni zatim sa svima nama iz stručnog štaba. Rezultat je ovo što svi nazivamo čudesima.

U svakom ozbiljnom timu, uloge su unapred raspoređene, ali takmičenje često menja scenarija. Antonić je izneo zanimljivo zapažanje:

- Postoji „oskar” za režiju, glavnu ulogu, ali najveća snaga Srbije je što svi igrači zaslužuju „oskara”. Imam utisak da je krenuo neki košarkaški voz sa ljudima koji znaju i koji hoće. Svi bi trebalo da uđemo u taj voz jer je dobar po našu košarku, da ponovo budemo tamo gde zaslužujemo. To je voz poštovanja, vere, odanosti, ljubavi, druženja i ljudi koji su čisti u košarkaškom smislu – rekao je Antonić.

-----------------------------------------------------------

Minić: Igračima slava, mi smo šaptači

Milan Minić je u košarci bezmalo pola veka. Đorđevića poznaje još iz kadetskih igračkih dana, a sam je bio đak u juniorima Radničkog kod njegovog oca Bate. I on se o uspehu reprezentacije u Španiji izrazio scenski:

– Ako ovo gledamo kao jednu košarkašku predstavu, glavni akteri su sigurno  igrači. Mi smo neki šaptači, tu smo da pomognemo da scenario sprovedu na terenu. Samo se jakim i predanim radom stvara dobra atmosfera, a pobedama dolazi do samopouzdanja. Porazi u prvoj fazi su nas ojačali, pomogli da sazremo i spremimo za nokaut fazu. Neko kaže da smo utakmice u Madridu lako dobili. To je tačno, ali samo po poenima. Iza je mnogo znoja i energije na terenu.