Ђорђевић верује у чудо у финалу са Америком

Од нашег специјалног извештача

Мадрид – Још корак... Светски куп у Шпанији остаће упамћен по репрезентацији Србије, без обзира шта уради у вечерашњем финалу са Американцима (21 ч). На њеном месту сви су у старту видели домаћина, европски „дрим тим”, али лопта тражи поштовање, као и противници... После фудбалског, уследио је и кошаркашки дебакл „фурије” и то на њеном буњишту. Светски медији су заборавили на браћу Гасол, Навара, Фернандеза... У Србији ће поново клинци са кошаркашким лоптама на терене поред куће, лепиће се постери и скупљати сличице Теодосића, Бјелице, Радуљице, Крстића, Богдановића, Марковића, Калинића... Вероватно ће највећу вредност на чувеној „пијаци” код чесме поред хотела „Москва”, имати она са ликом њиховог учитеља – Александра Ђорђевића. Инспирација као играч, инспирација и као тренер. Шта има лепше него кад некадашње звезде направе нове...

Показао је да није довољно да се неки посао ради само професионално. Дао је буквално својим момцима и срце и душу, не либећи се да у сваком тренутку покаже емоцију, ма каква била. После величанствене победе у полуфиналу полетео је у загрљај свом наследнику по много чему на паркету, Милошу Теодосићу и у крајичку ока, засијала му је суза... Величину је показао и дан после Француске, у сусрет финалу у које је, сигурни смо, веровао од тренутка када је пре два месеца окупио ову дружину. На састанак са извештачима из Србије дошао је са сарадницима Јоцом Антонићем и Миланом Минићем. Још једна јединствена слика за историју наше кошарке – имамо селектора који не граби славу за себе... Правог тимског играча.

– Част ми је да радим са људима које видите поред мене, уз Николића. Они су моји саветници, критичари и мотиватори. Безгранично им верујем и одајем захвалност што смо успели да одрадимо мали део посла, у односу на онај који припада играчима, да се наша кошарка нађе на овом месту. Зато сам са њима желео да поделим овај тренутак – истакао је Ђорђевић.

 У Србији је еуфорија. Сребро је мало, морају да падну и Американци... Злато је једина мера Ђорђевића и наше кошарке... Смешка се наш селектор, не љути, напротив. Радост, велика, је и у репрезентацији.

– Немам намеру да браним играчима да уживају у овом тренутку. Уосталом, тако се сви у тиму осећамо. Али, момци имају још само који сат форе. Од поподневног тренинга једина тема ће бити Американци. Немамо времена да припремимо све што би желели, а и јако је тешко против њих поставити неку озбиљнију тактичку варијанту.Основна је добра психолошка припрема, а сви су видели да знамо да играмо. И даље смо у такмичењу, колико је то могуће.

Одступницу не тражи, а и зашто би... Тактика је јасна, како се супротставити Американцима с којима се први пут састајемо у финалу планетарног првенства:

– Игром, такмичењем, жељом, вером, мирноћом, знањем, заједништвом. На терену је све могуће, нема непобедивих тимова. Чуда су се догађала у прошлости и немам разлога да не верујем у њих. На нама је да одиграмо најбоље што можемо, да тражимо перфектну утакмицу свих 40 минута. То је полазна тачка, а видећемо да ли ће бити прилике да извучемо неког кеца из рукава, да ли ће противник да нам то дозволи. Американци су и феноменална екипа и индивидуалци, са искусним и трофејним тренером. За респект, не и за страх.

У кошаркашкој стручној литератури пише да се таквим тимовима једино може супротставити игром „пет на пет”. А, како то спровести?

– У кошарци има веома мало тајни и то би требало да буде нека основна идеја. Међутим, њихова енергија и атлетске способности су лимитирајуће за противника. Имају толико играча на клупи да ритмом ломе у другом полувремену. Настојаћемо да играмо по плану, поен по поен, не гледајући резултат. Не постоји шут за девет поена. Било би добро да у финиш уђемо са подношљивим заостатком и да тражимо шансу индивидуалним акцијама. То су ситуације за велике играче. Имају и они слабих тачака. Један је био „дрим тим”, мада је и овај амерички пројектован за златну медаљу. Али, на том путу стајаће им један противник... – није завршио реченицу Александар Ђорђевић.

Мирко Стојаковић

-----------------------------------------------------------

Антонић: Сви заслужили кошаркашки „оскар”

Како је репрезентација дошла до борбе за златну медаљу, искусни стручњак Јоца Антонић, објаснио је кроз однос са једним играчем за ког је био задужен.

– Када смо се окупили, поздравили смо се „овером” млаким додиром руку. После месец дана, узнапредовали смо до чврстог, мушког стиска шака. Од када је почело првенство и ево све до сада, сваки сусрет завршава се братским загрљајем. Е, то је репрезентација Србије и оно што је овом тиму дало снагу. Пре свега узајамно поверење. Саша га је успоставио са играчима, а они затим са свима нама из стручног штаба. Резултат је ово што сви називамо чудесима.

У сваком озбиљном тиму, улоге су унапред распоређене, али такмичење често мења сценарија. Антонић је изнео занимљиво запажање:

- Постоји „оскар” за режију, главну улогу, али највећа снага Србије је што сви играчи заслужују „оскара”. Имам утисак да је кренуо неки кошаркашки воз са људима који знају и који хоће. Сви би требало да уђемо у тај воз јер је добар по нашу кошарку, да поново будемо тамо где заслужујемо. То је воз поштовања, вере, оданости, љубави, дружења и људи који су чисти у кошаркашком смислу – рекао је Антонић.

-----------------------------------------------------------

Минић: Играчима слава, ми смо шаптачи

Милан Минић је у кошарци безмало пола века. Ђорђевића познаје још из кадетских играчких дана, а сам је био ђак у јуниорима Радничког код његовог оца Бате. И он се о успеху репрезентације у Шпанији изразио сценски:

– Ако ово гледамо као једну кошаркашку представу, главни актери су сигурно  играчи. Ми смо неки шаптачи, ту смо да помогнемо да сценарио спроведу на терену. Само се јаким и преданим радом ствара добра атмосфера, а победама долази до самопоуздања. Порази у првој фази су нас ојачали, помогли да сазремо и спремимо за нокаут фазу. Неко каже да смо утакмице у Мадриду лако добили. То је тачно, али само по поенима. Иза је много зноја и енергије на терену.