Пропала породица, пропали снови

Карлове Вари – Данска кинематографија још једном доказује да су породична окупљања идеално место за психолошке филмске драме. Најсвежији пример је „Гост”, дугометражни дебитантски филм редитеља Мадса Менгела, који се такмичи за „Кристални глобус” у главном програму 60. КВИФФ-a.

Ова бриљантна ауторова истрага о распаду породичних односа гледаоца не оставља равнодушним. Менгел једну лепу и важну прославу претвара у динамично вођен и врхунски срочен сукоб унутар одавно нездраве породице. А све почиње романтично и дивно и на прелепом месту негде на северном мору где се Карл (Симон Бјенеберг) и Емили, млади брачни пар, припремају у луксузном хотелу за церемонију крштења свог сина. Ову идилу је пореметила неочекивана и непозвана гошћа – Карлова одавно отуђена мајка Вибеке (славна Трине Дирхолм). Њен ненајављени долазак ствара напетост, постепено открива старе трауме из детињства и нерешене породичне сукобе. Данска филмска икона Трине Дирхолм у улози Вибеке пружа задивљујућу изведбу као наметљива, али изнутра сломљена мајка, осцилирајући између неспретности и искреног покушаја да се искупи. Вешто је подржава Симон Бјенеберг као син Карл обузет дубоком унутрашњом анксиозношћу. Гледање овог пара син–мајка у загушљивој хотелској атмосфери понекад је, због нервозног емотивног набоја, исцрпљујуће за гледаоца, али је фасцинантно из глумачке перспективе.

Редитељ Мадс Менгел успешно одржава ритам и темпо филма који нуди комбинацију црног хумора и ужареног психолошког бола. Менгел се не либи ни устаљених жанровских клишеа познатих из сличних фестивалских драма о дисфункционалним породицама. Не труди се да доказује формалну личну редитељску храброст, већ се фокусира на градњу атмосфере овог на тренутке смешног и истовремено дирљивог филма који функционише као бриљантно одглумљена студија генерацијске трауме и опроштаја, уз стално присутни осећај да нерешена породична прошлост никада неће дозволити протагонистима да забораве ко су заиста и од кога потичу.

Добитници победничког „Кристалног глобуса” 2019. године за филм „Отац” – бугарски ауторско-редитељски тандем Кристина Грозева и Петар Валчанов – вратили су се у Карлове Вари са трагикомичним портретом генерације приморане да преиспита своје вредности и све оно што се сматра црно-белим у постсовјетском друштву. Реч је о филму „Црне паре за беле ноћи”, који прича о шездесетогодишњој Марини и њеном супругу Гоши, који се после силних година штедње новца, стеченог углавном од ситног мита, спремају за дуго сањано путовање. Припремају се за одлазак у Санкт Петерсбург како би коначно доживели и проживели Беле ноћи. Али ђаво никада не спава, почео је руско-украјински сукоб и туристичка агенција преко које су уплатили аранжман нестала је без трага са свом Маринином и Гошевом уштеђевином. Сан овог времешног бугарског пара руши се заједно са њиховом илузијом о контроли над својим моралним принципима и односом који имају једни са другима.

И тако су Грозева и Валчанов поново створили моћан и аутентичан филм који је попут њихових претходних „Лекција”, „Слава”, „Отац” и „Тријумф” инспирисан стварним догађајима из бугарске свакодневице, суморне и неперспективне, у којој увек постоји то узнемирујуће суочавање појединца и друштва оптерећеног корупцијом. У најкраћем, Грозева и Валчанов често указују да поштен човек уверљиво губи битку са неманима окружења зараженог болестима транзиције. У случају филма „Црне паре за беле ноћи” та „зараза” је ушла и у саму породицу...

Милош Ивановић: Засад без подршке Србије

Карлове Вари – Пројекат за играни филм „Југославија, моја домовина”, према роману Горана Војновића и у његовој режији, представља се пред потенцијалним европским копродуцентима на овогодишњем 60. КВИФФ-у у оквиру индустријског дела фестивала.

Реч је о копродукцији Словеније, Србије и Северне Македоније, а српску продукцију потписује „Set Sail Films” на челу са продуцентом Милошем Ивановићем. То је прича о тридесеттрогодишњем доценту Владану Боројевићу, који води миран живот са девојком Нађом све до тренутка када открије да је његов отац Недељко, некадашњи генерал војске Југославије за кога се сматрало да је мртав, сада оптужен за ратне злочине и да се крије од Хашког трибунала. У потрази за истином, Владан се поново повезује са отуђеном мајком, путује из Словеније у Босну, трагајући за очевом последњом познатом адресом, све дубље залази у прошлост и открива да су људи и после југословенских ратова и даље спремни да убијају како би сачували тајне. У главним улогама су српски глумци Драган Мићановић и Зоран Цвијановић, а како за „Политику” каже Милош Ивановић, снимање треба да почне у септембру на локацијама у Словенији, БиХ и Србији.

– Пројекат „Југославија, моја домовина” добио је подршку МЕДИА фонда, као и националних фондова Словеније и Северне Македоније. Подршка Филмског центра Србије засад изостаје услед обустављања конкурса – каже наш продуцент.

Иначе, његова продуцентска кућа је до сада реализовала 12 филмова и има богато искуство у европским копродукцијама. Међу овим филмовима издвајају се „Изгубљени дрим тим” са „Нетфликсовом” дистрибуцијом, „78 дана” Емилије Гашић са освојених више од 30 награда на светским фестивалима и награђивани „Снег и медвед” турске редитељке Селџен Ергун...