Vreme čuda

Dok svuda oko nas sve pršti od dešavanja, srpska javnost i srpsko društvo kao da blaženo počivaju u svojoj postkonfliktnoj idili („Srbija je svoje ratove završila”) i virtuelnoj „postistorijskoj” letargiji satkanoj od beskonačnog niza premijerovih spoljnopolitičkih uspeha, blistavih pobeda SNS-a na lokalnim izborima širom zemlje i vazda novih, megalomanskih projekata koji niču kao pečurke posle kiše, i čiji je broj obrnuto proporcionalan broju obnovljenih i novosagrađenih kuća u poplavljenim područjima.

Tako se samo u poslednjih nekoliko nedelja već etabliranom i proslavljenom „Beogradu na vodi” pridružio i „Teslin grad”, zatim pruga Beograd–Podgorica–Skadar–Tirana, autoput do Sarajeva, a sada, evo, nakon premijerove posete Pekingu, i superbrza pruga od Beograda do Soluna.

Samo se brinem da ovo poslednje slučajno ne ugrozi onaj prethodni naprednjački projekat, kanal Dunav–Morava–Egej, ministra Bačevića. Ali valjda neće. I jedno i drugo bi trebalo da rade Kinezi. A zna se da Kineza ima mnogo i da imaju mnogo para (skoro kao šeici) koje jedva čekaju da potroše na balkanske dnevnopolitičke propagandne fantazije. (Što, da ne bude nesporazuma, nipošto ne znači da sa Kinezima ne treba ozbiljno sarađivati, ali na realnoj osnovi i planovima.)

Jedan moj prijatelj, koji je pratio medijske najave i odjeke ovog najnovijeg Vučićevog pekinškog čuda sažeo je to na sledeći način: „Prvi dan je najavljena mogućnost izgradnje superbrze pruge od Budimpešte do Beograda. Sutradan je ta pruga već stigla do Soluna i Atine. Da je premijer ostao samo još koji dan duže, verovatno bi prošla ispod Sredozemnog mora i izbila do severne Afrike.”

Ali šalu na stranu. Imam utisak da ovaj svetski politički metež srpskoj vlasti čak savršeno odgovara, i to u dvostrukom smislu. Razume se, privremeno. Ali šta to pa u politici i životu privremeno nije? Vlast, naime, neprestano simulira tešku dramu i pritiske kojima s mukom odoleva i zbog kojih, eto, ne može da ispuni baš sva svoja obećanja o boljem životu. A građani, ili barem najveći deo njih, ne udubljujući se previše u materiju, razmišljaju otprilike u stilu – „ma, dobro je, samo neka smo živi i neka je glava na ramenima, vidiš šta se sve dešava”. Drugim rečima, spoljnopolitička frka i neizvesnost služi vlasti da amortizuje i odloži unutrašnje nezadovoljstvo zbog političke represije i izostalog ekonomskog napretka.

Spontano i inicijalno, srpska javnost je u ovom geopolitičkom konfliktu u ogromnom procentu na strani Rusije. Ali kad ovaj spontani stav prođe kroz medijske i druge filtere i omekšivače („naši prijatelji su i na istoku i na zapadu”, „neka svako gleda svoja posla”, „šta ima mi tu da se mešamo”, „ni nama nije niko pomogao”) dobija se neki mutan političko-psihološki amalgam prilično sličan onome što govori aktuelna vlast.

Dobro, a šta bi trebalo raditi? (Već čujem komentare tipa: „Lako je kritikovati. Šta ti nudiš i predlažeš?”) Pre svega, nije lako kritikovati, pogotovo razložno i konstruktivno. Lakše je ići niz dlaku i udvarati se moćnicima i vlasti – dok su na vlasti – a onda, računajući na brz zaborav publike, i same sklone takvim obrtima, u sledećem momentu prevrnuti ćurak i guditi drugu pesmu, koja je milija i draža novim vlastodršcima.

Dakle, šta da se radi? Ukratko i doslovno – sve suprotno od onoga što radi aktuelna vlast (na stranu što su nešto od toga, ili većinu, radili i oni bivši, ali to ne može biti večiti alibi).

1. Suspendovati pregovore o priključenju EU, s obzirom da oni – barem u obliku u kojem sa sada vode – samo produbljuju problem i vode novim ucenama i sve dubljoj ekonomskoj i političkoj kolonizaciji. Potpuno je jasno da je ova politika „i Rusija i EU”, koju na rečima sprovodi vlada Vučića i Dačića, nerealna i nesprovodiva barem koliko i ona prethodna („i Kosovo i EU”) i da predstavlja samo masku za odustajanje od suvereniteta i zaštite nacionalnih interesa.

2. Treba prestati sa samoobmanjivanjem i obmanjivanjem sagovornika i na Istoku i na Zapadu. Jer ovako delujemo neozbiljno. S jedne strane, naročito po ruskim i „patriotskim” medijima, ostavljamo utisak da samo što nismo ušli u ODKB i druge proruske asocijacije. A, sa druge, opet, naveliko prilagođavamo vojsku NATO standardima i svaki čas vežbamo sa NATO jedinicama i partnerima.

3. Zaustaviti ovu pogubnu i sveopštu privatizaciju. Treba prodati, tačnije, ako kupaca nema, pokloniti ili otpisati ono što nema perspektivu. Ali ono što dobro radi i što ima perspektive treba sačuvati u državnim rukama i od toga napraviti okosnicu državnog suvereniteta i nacionalnog oporavka.

4. Prekinuti cenzuru, deblokirati javnost i otvoriti medije za debatu o vitalnim nacionalnim pitanjima i pravcima razvoja, jer se samo tako može sprečiti jednoumlje i rastuća društvena skleroza. I samo u takvoj debati se možda mogu pojaviti i neki bolji predlozi i ideje od ovih koji su trenutno u opticaju.

Ovo je, naravno, samo skica, o razradi možemo govoriti drugi put. Ali mislim da je koncept jasan. Ne tražim autorska prava. Biću srećan ako se nešto od ovoga što predlažem realizuje, pa ma ko od toga – uključujući i aktuelnu vlast – ubirao političke dividende.

A ako slučajno mislite da je ovo što predlažem „nerealno” ili „teško ostvarivo” – setite se samo bajkovitih obećanja i priča o gradovima, kanalima, vozovima i drugim čardacima ni na nebu ni na zemlji sa početka ovog teksta. 

Glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao“