Teror formalizma

U produkciji „Prošlost je sada” rediteljke Korine Majer stvarnost sleće na scenu – glavni lik i izvođač je Šahin Dil-Rijaz, autor dokumentarnih filmova koji je rođen u Bangladešu, a trenutno živi u Berlinu. Pored njega, u izvođenju učestvuje glumica En Ho u ulozi naratora-predavača koja uvodi gledaoce u Šahinovu ličnu i profesionalnu biografiju, pokazujući nam fotografije i video-klipove, isečke iz njegovog života. Između ostalog nam Ho otkriva da je Šahin napravio film „Prošlost je sada“, dokumentarac o njegovoj porodici, koji je glavna tema ovog ostvarenja. Na scenu je, pored samog Šahina, preseljena i njegova radna i dnevna soba, Šahinov stvarni nameštaj, kompjuter, mnogo pari njegove obuće, sa ciljem ostvarivanja autentičnosti. U pozadini se nalazi veliko platno gde se prenosi slika sa ekrana Šahinovog kompjutera, kao i delovi iz njegovog dokumentarca, a vrhunac rediteljske inventivnosti bi valjda trebalo da bude razgovor Šahina sa njegovom bivšom devojkom Barbarom i njihovim sinom, uživo preko „Skajpa”, tokom kojeg oni pozdravljaju i nas, gledaoce ovog izvođenja.

Majerova je ovde želela da se pozabavi dokumentarnošću u teatru, da se poigra sa predstavljanjem istine, stvarnosti i predavanja o toj stvarnosti na pozorišnoj sceni, odnosno da proba scensko razigravanje ideje pravljenja dokumentarne predstave – predavanja o autoru dokumentarca. Za razliku od grupe „Rimini Protokol”, koja se u programu navodi kao uzor Majerovoj, a koja, takođe, na scenu dokumentaristički postavlja stvarne ljude, ali u daleko lucidnijem i pozorišno uzbudljivijem obliku, rezultat Majerinih scenskih istraživanja nije vredan za pokazivanje. Naprotiv, prilično je jalov i banalan. Mogućnosti poigravanja sa navedenim temama nisu iskorišćene, zarobljene su u jednoj vrlo prizemnoj dimenziji, nemuštom delu koje se definiše i kao predavanje-performans.

Produkcija „Bojno polje sećanja 1914–2014” autora Hansa Vernera Krezingera i Regine Dure, takođe, u obrazloženju programa Bitefa definisana je kao predavanje-performans. Izvodi je četiri glumca, Benjamin Bajramović, Damjan Kecojević, Lajoš Talamonti i Armin Viser, koji iz različitih uglova i na različitim jezicima, srpskom, engleskom, nemačkom, govore o atentatu na Franca Ferdinanda, baveći se pri tome i raznoraznim bitnim i nebitnim detaljima iz individualnih i društveno-političkih istorija. I ovo predavanje-performans isključuje svaku finiju estetizaciju. Jesu tu povremeno uvedeni elementi teatralnosti, na primer, prateći zvuci koji začinjavaju opise atentata. I u glumačkom predstavljanju predavača ima zrnaca teatralnosti, ali je sve to na vrlo jadnom nivou u pozorišnom smislu, suvo je i šturo, potpuno nezanimljivo za pozorišnog gledaoca.

Nametanje klasične teatarske scene kao prostora izvođenja ova dva predavanja-performansa, tumačimo kao tvrdnju autora da je tu reč o pozorištu, odnosno, kao njihovu nameru da prošire formalne granice teatra, to jest predavanja, da predavanje proglase teatarskim činom (prva predstava se u okviru Bitefa igrala na sceni Narodnog pozorišta, a druga u Zvezdara teatru). Ovaj proglas je njihovo materijalno polazište za afirmaciju „teorijskog” predavanja-performansa, odnosno baza za razvoj teorije o tome šta taj pojam jeste i šta on može biti (navedeno u katalogu Bitefa).

Razlozi postojanja ovih predavanja-performansa su, dakle, u okvirima čistog formalizma. Njihov osnovni cilj je stvaranje platforme za teoretisanje o ukrštanjima prakse predavanja i prakse performansa. Nemamo, naravno, ništa protiv razvoja ovih teorija per se, ali smatramo da je veoma problematično definisanje predavanja-performansa u okvirima teatra u užem smislu, što se ovde radi. Mišljenja smo da ovakva predavanja-performansi u korenu seku suštinu pozorišta, ubijaju njegovu esenciju koja se nalazi u komunikaciji i emociji. Ovde su sva smislena emotivnost i ljudskost brutalno isterani sa scene, a njihovo mesto su okupirali arogantni teoretičari i samodovoljno teoretisanje.