Терор формализма

У продукцији „Прошлост је сада” редитељке Корине Мајер стварност слеће на сцену – главни лик и извођач је Шахин Дил-Ријаз, аутор документарних филмова који је рођен у Бангладешу, а тренутно живи у Берлину. Поред њега, у извођењу учествује глумица Ен Хо у улози наратора-предавача која уводи гледаоце у Шахинову личну и професионалну биографију, показујући нам фотографије и видео-клипове, исечке из његовог живота. Између осталог нам Хо открива да је Шахин направио филм „Прошлост је сада“, документарац о његовој породици, који је главна тема овог остварења. На сцену је, поред самог Шахина, пресељена и његова радна и дневна соба, Шахинов стварни намештај, компјутер, много пари његове обуће, са циљем остваривања аутентичности. У позадини се налази велико платно где се преноси слика са екрана Шахиновог компјутера, као и делови из његовог документарца, а врхунац редитељске инвентивности би ваљда требало да буде разговор Шахина са његовом бившом девојком Барбаром и њиховим сином, уживо преко „Скајпа”, током којег они поздрављају и нас, гледаоце овог извођења.

Мајерова је овде желела да се позабави документарношћу у театру, да се поигра са представљањем истине, стварности и предавања о тој стварности на позоришној сцени, односно да проба сценско разигравање идеје прављења документарне представе – предавања о аутору документарца. За разлику од групе „Римини Протокол”, која се у програму наводи као узор Мајеровој, а која, такође, на сцену документаристички поставља стварне људе, али у далеко луциднијем и позоришно узбудљивијем облику, резултат Мајериних сценских истраживања није вредан за показивање. Напротив, прилично је јалов и баналан. Могућности поигравања са наведеним темама нису искоришћене, заробљене су у једној врло приземној димензији, немуштом делу које се дефинише и као предавање-перформанс.

Продукција „Бојно поље сећања 1914–2014” аутора Ханса Вернера Крезингера и Регине Дуре, такође, у образложењу програма Битефа дефинисана је као предавање-перформанс. Изводи је четири глумца, Бењамин Бајрамовић, Дамјан Кецојевић, Лајош Таламонти и Армин Висер, који из различитих углова и на различитим језицима, српском, енглеском, немачком, говоре о атентату на Франца Фердинанда, бавећи се при томе и разноразним битним и небитним детаљима из индивидуалних и друштвено-политичких историја. И ово предавање-перформанс искључује сваку финију естетизацију. Јесу ту повремено уведени елементи театралности, на пример, пратећи звуци који зачињавају описе атентата. И у глумачком представљању предавача има зрнаца театралности, али је све то на врло јадном нивоу у позоришном смислу, суво је и штуро, потпуно незанимљиво за позоришног гледаоца.

Наметање класичне театарске сцене као простора извођења ова два предавања-перформанса, тумачимо као тврдњу аутора да је ту реч о позоришту, односно, као њихову намеру да прошире формалне границе театра, то јест предавања, да предавање прогласе театарским чином (прва представа се у оквиру Битефа играла на сцени Народног позоришта, а друга у Звездара театру). Овај проглас је њихово материјално полазиште за афирмацију „теоријског” предавања-перформанса, односно база за развој теорије о томе шта тај појам јесте и шта он може бити (наведено у каталогу Битефа).

Разлози постојања ових предавања-перформанса су, дакле, у оквирима чистог формализма. Њихов основни циљ је стварање платформе за теоретисање о укрштањима праксе предавања и праксе перформанса. Немамо, наравно, ништа против развоја ових теорија пер се, али сматрамо да је веома проблематично дефинисање предавања-перформанса у оквирима театра у ужем смислу, што се овде ради. Мишљења смо да оваква предавања-перформанси у корену секу суштину позоришта, убијају његову есенцију која се налази у комуникацији и емоцији. Овде су сва смислена емотивност и људскост брутално истерани са сцене, а њихово место су окупирали арогантни теоретичари и самодовољно теоретисање.